Jako volim onu Džona Bergera da je „biti željen verovatno najbliže osećaju besmtrnosti koji se u ovom životu može dostići“
I velika je to istina…
I droga…
Stručno bih još samo dodao da je od esencijalne važnosti da se osećamo poželjnim od strane nas samih…
To jest da budemo ponosni na to ko smo…šta smo…kako izgledamo…šta smo postigli…i šta donosimo u bilo koju jednačinu…sa ma koliko nepoznatih…
A tu uvek ima prilike za neslućeni rast…
Kad bude dobro našim očima u ogledalu…
Biće dobro i ovim što nas gledaju…
A onda i nije neka mudrost da se želja stvori baš i u onim do kojih je nama stalo…
O kakav je to samo onda Čarobni Eliksir za radost…