Ima nešto u tim jutrima u Beogradu…
Ima nešto u tim Tatama Rmpalijama od 2 metra i sto dvadeset kila…
Ima nešto u toj bradi…ramenima…i pivskom stomaku…
Ima nešto u tom roze rančiću za vrtić nehajno prebačenom preko ramena…koji na njemu više izgleda kao pederuša…
Ima nešto u toj velikoj šaci koja čvrsto drži malu…
Ima nešto u tim kovrdžama…osmehu…bezbrižnosti…trapavom hodu…kako već samo ćerkice od 5 godina idu u vrtić…
Ima nešto u tome kako joj pogled landara svuda…čas levo čas desno…čas pozadi…i u tome što zna da ni u šta neće lupiti dok zvrnda sa strane…jer šta joj se uopšte i može desiti dok je s tajom…
Ima nešto u tom hiljadu i jednom pitanju dok prolaze pored botaničke bašte u Takovskoj i gledaju slike ogromnih insekata na ogradi…“Tajo…je li ovo bogomojka…zašto je ovoliko velika na slici kad je ona u stvari mala…sećaš se videli smo je onda na Divčibarama…je li ona živi tu u našoj botaničkoj bašti…a kako je preskočila ogradu…da li ona plaća kartu 🙂 „…i još hiljadu drugih…na čije će tajino strpljivo odgovaranje stvoriti beskrajan broj novih visoko potentnih i beskrajno pametnih sinapsi u tom detinjem mozgu…koji će jednog dana kada poraste u ovakvim blagodarnim uslovima biti širok…intelektualan i najzabavniji za svakim kafanskim stolom…
Ima nešto u tome što ga posle ovog njihovog jutarnjeg rituala čeka užasan dan…gde će ga svi jahati…pritiskati…i maltretirati…dok pokušava da zaradi za nju…da joj ništa ne fali…i da bude bezbedna…
Ali ima nešto u tom vremenu za Njega…
U tom vremenu za Nju…
U tom vremenu za Njih…
Nikada nije ni bilo bitno kako nam je…dok imamo svoje zašto…
A za ovo dvoje se uopšte ne sekiram…
Naprotiv…
Da je više ovakvih Komšija…
Ovaj naš grad bi bio pravi pravcati Raj…