Što bi nas neko voleo ako ni mi to sami ne možemo?
Stoga je zavoleti sebe paradoksalno i najbrži način da dođemo i do nečije tuđe ljubavi…
Zamislite Hotelčić na Moru u koga ni sam vlasnik ne veruje…
Zapušten…mračan…sa nadrndanim i ubijenim u pojam personalom…bez trunke dobre energije i optimizma…i sa neobično lošom ponudom ugođaja i radosti…
A onda zamislite taj isti hotel ukoliko ga Vlasnik prihvati takvog kakvog ga je nasledio…najčešće ni kriv ni dužan…potpuno nesavršenog i sa sto mana…i sa hiljadu problema od spoljašnjosti do organizacije…ali koji jedno jutro ustane i kaže „pa dobro kakav si da si moj si…samo tebe imam…ne moraš biti savršen da bih te prihvatio…da bih se prema tebi domaćinski odnosio…ili makar kao prema nekome drugom koga jako volim…i pokušaću sad da od toga što imam stvorim najbolji mogući…
Od danas počinjemo kompletno renoviranje po uzoru na najbolje hotele koje znamo…radićemo sve isto što i oni…ne treba tu biti puno pametan…ljudi.su već odavno sve smislili…i daćemo sve od sebe da našim gostima pružimo kompletan ugođaj…možda nismo hilton…ali možemo to biti u svemu što je zaista važno…možemo biti neviđeno šarmatni…vazda nasmejani…i nestvarno gostoljubivi…i možemo napraviti ovaj hotel da bude baš po našoj meri…da nama i našim prijateljima u njemu bude opušteno…prijatno i lepo…
Pa možemo se čak i jako prolepšati…
Možemo upotpuniti naše sadržaje i ponudu…
Možemo napraviti bazen na krovu…zaposliti dobrog majstora za koktele…i dovesti dobre muzičare…pa redovno organizovati sjajan provod…i lude noći…
Možemo dati sve od sebe da ljudima dok su kod nas bude zaista dobro i zabavno…
I da se osećaju sasvim uvaženim…
I možemo nastaviti da se svaki dan malo po malo unapređujemo…
Sve dok ne budemo sasvim zadovoljni…time što smo postali…
Baš takvim da nam je sada sasvim lako da se zavolimo…i da smo ponosni što je to baš naš Hotelčić…
Što ima neki svoj autentični šarm…
I što ima dušu…“
Već vidim…
Uz pristupačnu cenu…malo dobrog marketinga…i otvaranja za nova tržišta…i par uspešnih sezona…koje će doneti samopouzdanje i elan…i sredstva za nova ulaganja…i spolja i unutra…čitav buljuk željnih turista koji stoje na vratima…
Pa ko zna…
Možda se nekome toliko dopadne pa odluči tu i da ostane…
I da se tu za stalno zaposli…
Da shvati da bi jako uživao da se pridruži tom velikom poduhvatu da ovaj Hotelčić ostvari svoj puni potencijal…što je možda i najbolja definicija ljubavi…
Samo se amateri vazda bakću pitanjem šta je to sa današnjim Leptirima…što ih nema…i što ne dolaze…
Majstori se uvek bave cvetanjem…
Rastom…razovojem i ulepšavanjem sopstvenih Cvetova…
A tu je uvek samo nebo bilo granica…
Kao što je neće biti ni u posledičnoj najezdi Leptira…