Ako se pitate zasto je svet nefer…i nepravedan…i surov…
Zapitajte se… na sta biste sve vi bili spremni… sta biste sve uradili za vaseg sina, sestru, muza ili kuma…
Da gori i da je tesko…da im zivot zavisi od toga…ili da odlucujete da li ce „taj vas neko“ biti srecan…
Da li bi vam tada bilo vazno kako se oseca suprotna strana…njegovi suparnici…konkurencija…i da li je to sto radite pravedno i posteno…ili bi kopali i rukama i nogama…ma i noktima…da im pomognete…
Ljubav radja pristrasnost… pristrasnost radja subjektivnost…a subjektivnost radja surovost..
Kada treba da se zastiti ono najvaznije…ono sto najvise voli…vucica ne pita ko je protivnik…tada se i medved plasi…
Stoga…ako ste vi ta „konkurencija“…ako vas neko povredi…bude nepravedan…pitate se „zasto vam to radi…sta ste mu skrivili“…mozda mu je samo ugrozen neko njegov…mozda brani svoje…mozda se bori za ono sto mu je najvaznije…
Mislim da coveku bude nekako „lakse“…ako pogleda u dubinu…na izvor i motive necijeg ponasanja…i shvati da je…samo kolateralna steta…necije ljubavi…i…da bi.. na kraju krajeva… i sam to isto uradio…na tom mestu…i u toj poziciji…da mora…

Nikad se ne raspravljaj sa primitivcem…on ce te prvo povuci dole… na njegov nivo…i tu ce te… lako.. pobediti iskustvom…
Iliti…
Nekada nije dovoljno sto smo radili na sebi…postali bolji…i racionalniji… sto znamo raznorazne tehnike…sto smo asertivni…odmereni…i mudri…sto kontrolisemo nase misli…i posledicno…emocije…
Ponekad…
Samo „ignore“….okret na vrhovima prstiju…i (superiorni) osmeh…pomazu…
Jer…sto bi jedan moj (needukovani) divni prijatelj rekao… „ne mozes sa seljacima“…

Uzrok mnogih covekovih nedaca je u tome
… sto covek misli ponekad, ali zato oseca uvek…
Kada bi…na tren…zastao i razmislio racionalno i „posteno“ o svemu…postoji velika verovatnoca da bi dosao do nekog drugog…ispravnijeg zakljucka…a potom i do neke druge… zdravije emocije…a na samom kraju i do… nekog neuporedivo korisnijeg ponasanja…po sebe…
Ali ne…
Ko ce da razmislja?…
Dok srce lupa…
Daj da upropastim sve sto je moguce…brzo i mnogo…i jako…

Svaki…ali bukvalno svaki covek…vas moze necemu nauciti…
Neko…kako treba izgledati…koji sistem vrednosti negovati…i kako se ponasati…
A neki…kako ne…
Od ovih drugih…mnogo vise mozete nauciti…
Pogotovo…ako uspete da vas ne iznerviraju…a to…srecom…u potpunosti zavisi od vas…

Eh…zelje…proklete zelje…
Ko ih ima previse…osudjen je na anksioznost…
Ko ih ima premalo…vec je verovatno depresivan…
Neostvarene…slute na frustraciju…i bes…
Ostvarenje nekih…je precica do stranputice…i cini nas zavisnim…od tog osecaja…
Tako da…
Budite veoma pazljivi sta zelite…
Taj izbor…je neobicno vazan za vase mentalno zdravlje…
I ukoliko tu dobro odigrate…na dobrom ste putu…da osetite jedno od najboljih mogucih osecanja koje covek sebi moze priustiti…
MIR…

Zasto vecina ljudi svoju uspesnost meri tako sto poredi svoja dostignuca sa dostignucima drugih ljudi?
Jedini ispravan nacin pomocu koga bismo mogli da uporedimo uspesnost i vrednost izmedju dvoje ljudi…a da to bude tacno i posteno…je da oni…do trenutka merenja…imaju potpuno istovetne zivote…bukvalno potpuno istovetan svaki prozivljeni trenutak…od oplodjenja jajne celije do trenutka merenja…da imaju istu genetiku…isto poreklo…pedigre…primarnu porodicu…rodjake…detinjstvo…igranje…obrazovanje…prijatelje…ljubavi…iskustva…prilike…i mogucnosti…
Samo tada bi mogli…u jednom trenutku…da podvucemo crtu…i da vidimo…ko se kako „snasao“…
Sve ostalo su „babe i zabe“…
I neuporedive stvari…
Tako da…
Treba na minimum svesti uporedjivanje sa drugim ljudima…i „merenje“ spram njih…
Jer je svaki…tako dobijeni rezultat…unapred pogresan…
Jedino sa cime bi se trebali uporedjivati…smo mi sami…juce…

Cesto se spocitavaju mane mobilnih telefona…i otudjenje kome su oni doprineli…
U mnogome se slazem…
Medjutim…mobilni telefoni nisu samosvesne masine…koje same biraju sta ce raditi…
Tako da…njih mozemo iskoristiti i za najplemenitije stvari…
Npr…dok negde gubite vreme…u raznoraznim redovima…bankama…na kasama… pumpama…u saobracaju…kad god nesto morate cekati…ili se smarate na nekom dosadnom mestu…
Preobratite to protraceno vreme…konvertujte ga u nesto najvrednije…
pozovite nekoga koga volite…i recite mu upravo to…nasmejte ga…ma samo ga pitajte kako je…sta radi…ulepsajte mu dan…a sebi zivot…orocite ljubav u toj imaginarnoj stednji…
to je u svakom slucaju win-win situacija

Ukoliko prolazis kroz pakao…samo nastavi da ides….
Ukoliko se smrzavas…samo nastavi da se kreces…
Ukoliko plutas….samo disi i ostani na povrsini…
Iako ce sve u tebi govoriti da stanes…i da je lepse… i lakse…da se prepustis…da prestanes da se trudis i boris….da vise nema smisla…i da samo sklopis oci…
Postoji jedno slicno stanje…“tihi ubica“…koji po istom principu funkcionise…kao i pakao…hladnoca…ili voda…
Depresija takodje ubija…ako krenes naoko „laksim“ putem…i prepustis joj se…
Ipak…
Depresija se prevazilazi ukoliko uspes da uradis najtezu mogucu stvar u tom trenutku…
Da uprkos svemu…nastavis da se kreces…kroz nju…ka svetlu..

Uspeh (u Srbiji) nije pitanje principa…truda…moralnosti…i inteligencije…vec prilagodljivosti…i TACKA.
Mozda ce zvucati grubo…i neposteno…ali takva je situacija…
Imamo dva izbora…da kukamo (jadno)….ili…da iskoristimo sve svoje potencijale da se snadjemo (kako znamo i umemo…hrabro…pa sta bude)…

Posmatrajuci otimanje o koricu leba …izmedju tri…ofucana…premrsava…recna galeba…na Savi…pade mi na pamet…kako je zavist…urodjena…nagonska stvar….
Svi zavide na onome sto nemaju…
Plemenitost…uljudnost…maniri…kultura ophodjenja…civilizovanost…su samo prekrili iskonske procese u nama…
Sto je zelja veca…a cekanje na ostvarenje iste duze…frustracija raste…
Nabujala frustracija…prelazi u zavist…“najgoru“ emociju…
Jer…kad zavidimo…ne samo da sami sebe zderemo…i prelose nam je…nego nas je i sramota samih sebe…jer negde u dubini nam je jasno…da skroz gresimo…i da je u nama problem…
Jedini nacin da se u korenu sasece zavist je da …kako znamo i umemo…budemo uspesni…tamo gde nam je mnogo vazno…
Ili makar uspesniji…od nas samih juce…jer se jedino sa samim sobom i trebamo uporedjivati…
Kao sto radi ovaj najveci …sada vec sit…galeb…