„Ali ja njega volim“…
Večiti argument Ljubavnica…
„Ali to je moj san“…
Večiti argument Nezaposlenih…Volontera i Ljudi Zaposlenih na Određeno…
I za to imam…verujte…potpuno razumevanje…i ogromno saosećanje…
I o tome se stalno priča na psihoterapiji…
Sve izgleda potpuno isto…i kao ono što zaista žele…
Iz daljine se maltene ne razlikuje…
Srećne su…voljene…noći su sjajne…smeju se…uživaju…skoro kao prave Žene…samo ne onda kada bi to one želele…
Ili…
Imaju beli mantil…šetaju ponosno kroz te hodnike…pacijenti misle da su pravi lekari…dolaze prvi i odlaze poslednji…jako su posvećeni i etični…sve je isto kao da su zaista zaposleni…osim što nisu…i verovatno nikada neće ni biti…
Još ako imaju Obećanje…
I ako su Ludi da se tome raduju…
Ako su zaraženi čekanjem…
Savršena zamka je postavljena…
Prava Ljudolovka…
I sve je potaman…
Kada bi se šalili…
Malo nade je sasvim ok…
Previše zna da ubije…
„Razvešće se…“
„Zaposliću se…“
Do Nove Godine…ili one tamo…najviše za dve…dve i po godine…
Sa strane Izgleda kao da je između njihovih snova i njih samo jedan mali milimetarski zid…
Još ako su Borci…i naučeni da ne odustaju…već da se jako potrude oko toga što žele…
I ako su sa druge stane njihove Ultimativne Vrednosti…i Ostvarenja Snova…
Eto popločanog puta u destrukciju…
I jedino što preostaje je lupanje te lepe glave o taj tvrdi neprobojni zid…
A znate kako je…
Sekira zaboravlja…ali drvo vrlo dobro pamti…
Slično je i sa glavama…
I lako je tu biti Savetnik…kada gledate sa strane sve je potpuno jasno…
Svima nama je lako da kažemo…
„Muškarci se ne razvode…“
I…
„Ko se još zaposlio bez veze…“
Zato što nas ništa ne boli i to nisu naši snovi…
I mi razmišljamo a ne osećamo…
Međutim…
Znate u čemu je suštinski problem…
Što se Ovi Naši Ostrašćeni tu ništa i ne pitaju…
Već Zid…
Oženjeni i Direktor…
Tojest…
U manjku alternativa…
U tome što ljubavnica dok lupa o taj zid potpuno zapostavi sebe…fizički…psihički i socijalno…svoje potrebe i ljudska prava…i onda u tim trenucima slabosti…deluje da je On…jedini mogući izvor ljubavi…nežnosti…pažnje i poljubaca…pa daj šta daš…biće bolje…mora da bude…ionako nema nikoga drugog…u ponudi…
Put do Pakla je popločan moranjem…da bude sa Njim…
I u tome što su Nezaposleni obično dobra deca…i kao neki hrčak jurcaju po tom koturu…daju sve od sebe…jer će to neko primetiti…i to se mora isplatiti…a i gde će drugo…eno dve hiljade lekara na birou…gladnih i žednih…ako on neće da trči dok se ne slomi…ima ko hoće…biće bolje…mora da bude…
Put do Pakla je popločan moranjem…da se Tu zaposle…
I tako dani…meseci…godine prolaze…
Oni su sve umorniji…sve frustriraniji…i sa sve manje elana…samopouzdanja i samopoštovanja…
Kao omađijani…
Uzdaju se u horoskop…tarote…proročanstva…gledanje u kafu i dlanove…to što se dobro dobrim vraća…i želje za rođendne i za nove godine…
Uzdaju se u sreću…
A ne mora da bude bolje…i neće…samo zato što oni to tako žele…
Život jednostavno ne funkcioniše tako…
Uostalom…
Definicija ludosti po Ajnštajnu je…raditi istu stvar iznova i iznova a očekivati drugačije rezultate…
Pravi srećnici…pronađu inspiraciju…ili ona pronađe njih…
Njihove „Ljubavi“ rode sebi novo dete…ili pronađu sebi novu mlađu…lepšu i zgodniju ljubavnicu…
Ili im se Klinika zahvali…ili zaista više nemaju šta da jedu…niti gde da spavaju…ni do kraja nedelje…
I onda je lako…
Nade više nema…
Uzdanje u sreću…sudbinu…obećanja i nekoga drugog tada više nije dovoljno…za smirenje…
Čuvaj se čoveka koji nema šta da izgubi…
Taj će otići na kraj sveta za svojim snovima…ili poginuti da ih zaštiti…
Ja bih dodao…
I onog koji ima Alternativu…
Šta mislite koga će izbrati ljubavnica…svog dugogodišnjeg nedostupnog čoveka koji samo što nije njen…ili novog slatkog slobodnog tipa koga je upoznala kada je otvorila oči širom…koji je već samo njen…od tog prvog pogleda…
Ili nezaposleni lekar koji je usput naučio norveški…nemački ili engleski…između toga da za samo par hiljada evra ponovo menja trudnicu u nekoj seoskoj ambulanti za pedeset hiljada bez ikakave mogućnosti napredovanja…degradiran i ponižen…ili da Negde Preko bude Gospodin Doktor…koji će zaista lečiti ljude…i biti poštovan i adekvatno plaćen za težinu i odgovornost svog posla…
Alternative su Majka…
Čim nešto ne moramo…mi smo na Konju…
I onda na tom Konju možemo odjahati ka tome šta zaista želimo…
Ukoliko shvatimo da ne mora sve biti baš onako kako smo zamislili…
I da ne mora baš sve biti po našem…
Da se ne mora ostvariti plan A…
Da život ne mora biti lak…
Da nas ne moraju hteti…
Ni kao Žene…ni kao Zaposlene…
Sve je onda rešeno…
Kad imamo ili stvorimo sebi Kud…
Lako nam je da tamo krenemo…
Lako je doneti Odluke kad su Opcije iole dobre…
Ako nisu na nama je da prevrnemo Nebo i Zemlju da ih stvorimo…
Kada se to desi…biće samo…
Hvala lepo…
Ja imam samo sebe…
I samo jedan život…
Okret na prstima…
I pun sprint ka svojim snovima…
Ka Neizvesnosti…
I ne verujem u to da je Pakao koji znamo bolji od Pakla koji ne poznajemo…
Slažem se…
Možda će sledeći biti još Veća Budala…ali ako budemo mudri…i on će postati Bivša Budala…
Ukoliko čuvamo sebe i sebe stavljamo na prvo mesto…nijedan posao nije sramotan…gde piše da moramo raditi odmah kao lekari…
Ja bih na nekom Ostrvu glat bio Šanker…
Boljih psihoterapeuta od njih ionako nema…
Ukoliko se otisnemo na to Strašno More…
Možda ćemo naleteti…
Na zaljubljene oči…zagledane samo u nas…crne…plave ili kosooke…koje nas vole…i žele…baš takve kakvi smo…i koje mi možemo voleti…kada god mi to poželimo…
Ili na takve iste razne oči pune zahvalnosti…u Torontu…Kuala Lumpuru… Madagaskaru…ili Tromzou…psihičke patnje i muke makar ima svuda…
Život je ili veoma jednostavan…
Ili ekstraordinarno komplikovan…
A to u velikoj meri zavisi samo od nas…
Od naše fleksibilnosti…
Mudrosti…
Kreativnosti…
Konstruktivnosti…
Racionalnosti…
Zagledanosti na rešenja i na naše potencijale…umesto na probleme…blokade i to što nemamo…
I hrabrosti da preuzmemo sudbinu u svoje ruke…
Od toga da li želimo da budemo žrtve ili junaci…
Protagonisti…ili sporedni likovi u našim sopstvenim životima…
Od srca želim svim Ljubavnicama…Nezaposlenima…Volonterima i Ljudima Zaposlenim na Određeno…
Svim Ljudima koji se nadaju…i čekaju…
Da evoluiraju…
Da se unaprede…
Da poprave svoju poziciju…
Da se ohrabre…i preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke…
Da stvore sebi opcije…
I na kraju krajeva…
Da jednostavno izumru…
Pa da se ponovo rode…
Kao voljene Žene…i Ljudi koji vole svoj Posao…

„Be good or be good at it“
Eminem
Budi dobar ili budi dobar u tome što radiš…
Obožavam ovaj stih…
Večita dilema…
Inače…
I jedna i druga solucija su sasvim ok…i imaju smisla…
Problem je samo to što se prva graniči odozdole sa naučenom bespomoćnošću…a druga odozogore sa bahatim narcizmom…
Između je sasvim ok polarisati se…spram svoje strukture ličnosti…okolnosti i potencijala…
Kažu da je nivo Sreće pedeset posto uzrokovan genetikom…deset posto okolnostima…a četrdeset posto našim izborima…
Što i nije tako loše…
Drugim rečima…
Sreća je…s obzirom da genetiku danas možemo ukrotiti lekovima…a da su okolnosti nikad promenjivije…velikim delom…pod našom kontrolom…
Stoga…
Budite optimisti…
Okuražite se…
Ali budite realni i iskreni prema sebi…i svojim okolnostima…
Trudite se i menjajte…učite i jačajte se…korak po korak…sve dok ne budete sposobni da…
Izaberete Sreću…
Ili…
Dok ne budete u mogućnosti da se usrećite svojim Izborima…
Kada se usrećite…i budete Sam svoj Gazda…
I Svoji na Svome…
Pogotovo ako ste još morali Sve Sami da Steknete…
Kada postanete Dobri u Nečemu…
Onda ćete moći da budete nezavisni…i da radite šta god hoćete…
Nikome nepolažući račune…
Tada ćete imati vrašku privilegiju da ne morate da budete ni besno agresivni…ni samosažaljivo pasivni…kako bi zaštitili vaše vrednosti…i kako bi se ratosiljali frustracije…
Jednostavno ćete biti u situaciji da možete da se postavite mudro asertivno…i konstruktivno kreativno u svakoj pojedinačnoj situaciji…nekukajući na Nepravde Univerzuma…i čvrsto oslonjeni na svoje urođene ili navežbane Moći…fokusirani na rešenje problema…
Uzdignutog čela…bez potrebe za bilo kakvim pravdanjem…i objašnjavanjem…
Tojest…
Moćićete sebi priuštiti da vam Mantra bude…
„Do no harm…take no shit!“
Pred bilo kim…bilo gde…i bilo kada…
O kakva je to tek Sreća…
I koliko je tada lako i lepo biti Dobar…

Jedine Osobe koje je zaista potrebno da impresioniramo na ovoj Planeti su…
Tojest smo…
Mi sa 7…
I…
Mi sa 80 godina…
Negde između tih Ideala i tih Mudrosti se krije Zlatni Standard kakvi stvarno treba da budemo…u Realnosti…
Da ispoštujemo svoje Snove…
Da kada propadnu naši Planovi A…što je sastavni deo života…razradimo Planove B do Njih…što je i suština uspeha u životu…
I budemo ponosni na To šta smo postali na Putu koji smo morali da pređemo…do tih odabranih Egzotičnih Destinacija…
Taj nasmejani…zaigrani…i zamišljeni Dečak…i dobrodušni…čestiti…i mudri Deka treba uvek da budu u našim mislima…
Oni su nam najvažniji Saveznici…koji nas nikada neće izneveriti…
I najbolje Smernice kakvi treba da budemo…
Početak i Kraj…
Stoga…
Ispoštujmo ih…
Tako ćemo jedino usrećiti Sebe…

Postoje četiri vrlo jednostavna pitanja koja vam veoma mogu pomoći sa odgonetnete da li je posao kojim se bavite ili kojim planirate da počnete da se bavite smislen…mudar i dobar izbor….za vas lično…i u vašim okolnostima…
Da li volim taj posao da radim?
Da li mogu u tom poslu da budem dobar?
Da li je Svetu/Srbiji taj posao potreban?
Da li mogu biti (dovoljno) plaćen za taj posao?
Savršeni posao za vas u vašim okolnostima bi trebalo da ima pozitivan odgovor na sva četiri pitanja…
Za mene je to psihoterapija…
Za vas to može biti bukvalno bilo šta…
Verovali ili ne…
Kakvi god da ste…
I na kojoj god tački planete da se nalazite…
I u kakvim god okolnostima…
Uvek postoji šansa da takav posao pronađete…
Ili da ga stvorite…
Uvek postoji mogućnost da iskoristite okolnosti realnosti…i pomnožite ih sa vašim urođenim ili navežbanim resursima…i sve to uz pomoć vaše strasti podignete na kvadrat…
Samo morate paziti da ostanete u granicama sopstvenog sistema vrednosti i morala…
Inače je sve dzaba…
Ukoliko iskočite…jednostavno će vam se sav uspeh u tom slučaju pomnožiti sa Nulom…
I sve što ste stekli ćete potrošiti na lečenje…manje ili više konvencionalnim metodama…
Pronalaženje Odgovora koji pokriva sva četiri pitanja je takođe samo Vaš zadatak…i ničiji drugi…
I u Sebi ga trebate pronaći…
Džabe se jedite na okolnosti u kojima plivate…
Proplivajte ili otplivajte…
Koliko god da je uzburkano i mračno…kakva god da je Oluja…od krucijalne je važnosti da ne gubite iz vida Svetionik ka kome idete…
Tamo je Spas…
A tamo ćete najlaķše stići ukoliko imate odgovor na četiri gorepomenuta pitanja…
Onda ćete i znati šta je vaša Profesija…šta Vokacija…šta Misija a šta Pasija…
Kada sve to imate na jednom mestu onda imate ono suštinsko čime bi trebalo da se bavite…
Japanci To nazivaju IKIGAI-jem…
Ko ima Ikigai…ima jednu vrlo bitnu oblast života pokrivenu…
Jednu savršenu bazu…iz koje može stalno izrastati…
To jest…
Ogromnu privilegiju da trećinu svog života provodi zadovoljan…posvećen…motivisan…inspirisan…lagano…brzo…smisleno…svrsishodno i sa satisfakcijom…
Kako bi drugu trećinu mogao da se zabavlja…i da radi šta god je za njega Smisao Života…
A treću da mirno prespava…
Pa malo li je…
Kažu da je Sreću nemoguće kupiti…
Osim ako ne kupite sebi Labradora…
Pronađite i obezbedite sebi jednog zvanog Ikigai…
Taj će vas usrećiti do Neba…
Obećavam…
Srećno!

Ljudi će vam sve oprostiti ako živite gore od njih…
Ako ste se bezobrazno drznuli da budete srećni I zadovoljni svojim životom…lako se može desiti da naletite na izvesne probleme i neprijatnosti…u susretu sa gore pomenutim…
Uostalom…
Stvar je potpuno geometrijski I visinski jasna…
Ko god pokušava da vas povuče na dno…ili da vas spusti…jednostavno mora biti ispod vas…
To se odozgo ni ne može izvesti…
No to je sastavni deo života…
Vaše je samo da prepoznate te situacije…Kanalizaciju…Gamad i Lešinare…da ih saslušate…složite se…nasmejete…izbegnete sve udice i varalice koje su postavljene baš po vašem ukusu…okrenete se…odete što dalje od njih…i nastavite da živite onako kako želite…u skladu sa vašim sistemom vrednosti…
Idete ka svom cilju…koliko god on uzvodno bio…I koliko god vas struja vukla naniže…
Zamislite samo kako je Lososima…
Jednostavno sva zabava je u penthausu sa bazenom na poslednjem spratu…
Brzaci…virovi…stuja…kaskade…gravitacija I Grizliji su deo Igre…
Pa ko dopliva dopliva…
Nagrada je osećaj ispunjenosti “što su pravi Lososi”…zadovoljstvo…ponos…opstanak…i razmnožavanje…
Zvuči poznato?
Ionako živite zbog sebe…
A ne zbog njih…
Ukoliko počnete da usrećujete druge ljude živeći po njihovom…ne samo da nikada nećete postati srećni…(to jednostavno tada ni ne pokušavate)…već ćete imati i savršeni alibi za vaš neuspeh…i idealnog krivca koga možete okriviti za vašu nesreću …što je neuporedivo smrtonosnije od samog neuspeha…jer sve možete smatrati lekcijom dok god ne počnete da kukate „ma ja sam mogao ALI oni…i društvo…sudbina i život…mi nisu dali“…i posledično odustanete…od svojih snova…jer nema smisla…počinjati iznova…
Skoro sam čuo jednu kafansku mudrost…od pijanca erudite…pardon boema…s obzirom da je fakultetski obrazovan…
“Reci ženi da je kurva…
Ako se ne potresa ili nasmeje…dama je…
Ako se uvredi i popizdi…kurva je…
Toliko je jednostavno…”
Mišljenje je kao dupe…
Svako ga ima…
I to je nešto na šta ne možete da utičete…
Ono na šta možete…je da vidite šta vas posebno vređa?
I da na tome jako poradite…da jednom za svagda rasčistite to sa sobom…odgovarajući sebi na pitanje da li je bilo grešaka…I da ako jeste…prosto shvatite da ste samo obično pogrešivo ljudsko biće…I da opraštajući sebi…usvojite nove…kao granit čvrste…principe koji će vas štititi od novih grešaka…
Kako se ne bi više palili na jeftine provokacije…
I kako bi temeljno zakrpili te lokuse rezistencije minoris na svom selfu…
I prosto nastavite svojim putem…
I ne manje važno…time što ćete izbrati ljude kojima ćete se okružiti…realne…ili izmišljene…vaše intimne svetionike koje ste imali privilegiju da upoznate…ili svetski poznate uzore čije ćete biografije čitati…ili na koje ćete se subskrajbovati na internetu…ljude koje nećete samo osluškivati…kao gore pomenute…već koje ćete slušati…jer je to nešto najbolje što možete uraditi za sebe…
I po kojima ćete se ravnati…
Ljude koji će vam biti idoli…I rol modeli…
Zvezde vodilje…
I vrlo rigorozna kontrola kvaliteta…
A takve ćete najlakše odabrati ako sebi postavite jedno jednostavno pitanje “kao ko želim da budem?”
I “šta je sve potrebno da uradim da bih takav postao?”
I onda polako krenete milimetar po milimetar uz te merdevine…
Prečagu po prečagu…
Dan za danom…
Znaćete da je smer dobar…ukoliko su vam noge teške…srce vam lupa…dah je plitak…I ako vam je toliko teško da želite svakog trenutka da stanete…
U tim trenutcima…
U mračnoj Pećini…tami…mulju…i svakodnevnoj vrtešci moralnih vertikala…
Takvi ljudi su neohodni da bi se orijentisali…i spasli…
Da bi vam…kada je najteže…I kada ste na milisekund od odustajanja…najčešće ne praznim rečima…već primerom kako žive… samo na trenutak ukazali na Svetlo na kraju Tunela… koje jasno pokazuje…
Kud je gore…
A kud dole…
Živeli Učitelji Svetionici!