Sujeta…gordost i jako visoko mišljenje o sebi nam apsolutno nikada neće napraviti nikakav problem sve dok nam je život dobar…a sudbina laka…
Onog momenta kada ćurak okrene…a uvek okrene…i kada dođu muke i problemi…ljudi koji su sujetni i gordi duplo pate…i zbog same težine životne situacije…ali i zbog one duboko iskrene misli „kako ovako divnom čoveku ovako teška sudbina da zapadne…pa nije fer…meni treba uvek da bude lako…ja zaslužujem samo lepe dane“…
A nikad nije lako…
I nikome nije stalno lepo…
I ovde važi ona stara „ko visoko ledi uvek nisko pada“…možda i ponajviše…
Plus što za ovih 15 godina gde slušam samo teške ljudske sudbine…još nisam čuo nijednu koja je jedinstvena…i koja se još nikada nikome na svetu nije desila…
A za neke moje pacijente i klijente zaista važi ona „ko ih kleo nije dangubio“…
Sve je to deo života…
Sastavni deo Igre…
Ništa lično…
I mala slova na zadnjoj strani ugovora…koja smo nehotice potpisali kad smo se rodili…
Zato je i rešenje dvojako…
Ili da budemo Srećnici…što ne znam kako se postiže…mi Đurići još nismo uspeli…javite ako znate…molim vas…
Ili da smanjimo očekivanja…da shvatimo da smo sasvim obični Zemljani…za koje važe ista surova pravila…i da navežbamo Skromnost u očekivanjima spram sudbine…kao vrlinu najvažniju od svih…
Možda nas ne čeka Crveni Tepih…
Ali ni Trnje nije loše kada čovek zna gde se zaputio…šta mu je važno…i da je bol u stopalima samo sastavni deo Putovanja…
A da vam ne kažem koliko se divim onim Sasvim Običnim Ljudima alijas Normalcima…koji znaju da se raduju malim stvarima i sitnicama…obično najvećim…i najvrednijim…
Znate ono…
Obična nedelja…
Sunce prodire sa terase…
Omanji stan…
Prepun sto preukusnih đakonija…
Graja…smeh…puno dobre energije…
Sloga…podrška i ljubav…
Čaša domaćeg vina…
Lagana muzika u pozadini…
Svi na broju…
I niko bolestan…
Kako samo život zna da bude lep…

Ako neku izreku volim to je onda ona stara afrička…
„Kada smrt dođe neka te zatekne živim“
Sećam se razgovara koji se odigrao još dok sam imao vežbe iz interne medicine na četvrtoj godini faksa sa možda i prvim pacijentom na koga sam naleteo u karijeri da boluje od bolesti od koje se definitivno umire veoma brzo ali koga je neobično štititlo intimno ljudsko saznanje u grudima – „E moj sinovac kad bi ti znao kakva je to samo Vožnja bila sve ove godine“…
Sećam se…kao da je juče bilo…tih smirenih očiju…zadovoljnog osmeha…i nekog lepršavog pobedonosnog osećaja da smrt ne mora da bude strašna ako se sa ovog sveta odlazi sa Pričom a ne sa snovima…i izgovorima…
Puno sam tada naučio…
Mnogo više od tada cenim Trenutke…
I mnogo se više od tada bavim Magijom…
Jer stvarati Čarobne Trenutke ni iz čega je možda i najveća životna veština…
No i nagrada je ogromna…
Biti smiren spram neumitnog i svestan da si živeo baš onako kako i treba jednostavno nema cenu…
Tako da…
Čika Brko ako si sada Gore…
Drmni jedno Bijelo Vino na moj račun…i kaži im da razlade još mnogo…
Eto me…gledano iz ugla večnosti… manje više brzo…
Samo još malčice da se naživim…
Samo još malo doživljaja da prikupim…
Samo još malo da budem srećan…
Samo još malo da se radujem…
Samo još malo da se smešim…plešem…pevam…grlim…ljubim i ludujem…
Samo još par pasoša da popunim…
Samo još malo oči i dušu da naparim…
Samo još malo da volim…štitim i podržavam…
Da imam i ja o čemu da ti pričam…kad sednemo k’o ljudi natenane…
Da se ne brukam… 😉

Setio sam se juče dok sam sletao na aerodrom u Beogradu…kako sam se slatko ismejao kad mi je moj divni prijatelj…riznica „dnevna doza prosečnog Srbende“ fazona i pošalica…ispričao kako se u povratku sa kongresa držao starog pravila oženjenih muškaraca…“kupi lep poklončić u free shopu – mali znak pažnje…i odmah sa vrata zaskoči svoju rođenu ženu“…kako je baš to sve i uradio…i kako je onda sve dalje išlo logično i kako valja i trebuje…i kako su oboje baš jako uživali…ali da je najsmešniji deo usledio dok su namireni i nasmešeni ležali u svojoj bračnoj postelji…kad mu je njegovo Ženče…oličenje pameti…intelektualnosti i širine…koju svi obožavamo zbog nestavrno dobrog i politički nekorektnog smisla za humor…reklo „šta bi dušo…opet ništa nisi uradio na kongresu…c c c c…pa kako…među tolikim ženama…brukaš nam kuću…šta sam te i peglala onoliko“… 藍藍藍
I kako su se onda slatko ismejali…
I kako sam se smešio dok je dodavao…“eto i rođena žena me zajebava…trunku autoriteta kao zavodnik više nemam“…
I potom pričao kako je obožava…
I kako je ovih dvadesetak godina ljubavi…pažnje…poštovanja…i grohota koji nekako uvek odzvanja oko njih…proletelo za tren…
Jako ih volim…
Koliko se kao psihijatar bojim ljibomore…posesivnosti…zatucanosti i nasilja…i koliko znam da tu nismo puno odmakli u lečenju…i zaštiti ljudi koje će njihov patrner zatočiti i upropastiti svojim nezalečenim patologijama…toliko volim onu izreku da je ljubav uvek sloboda…trud da budem maksimalno dobar…da pruzim što je moguće više….da ti sve procveta dok si sa mnom…a ti ako zelis budi tu i vrati mi duplo vise nazad…da svi budemo maksimalno srećni dok smo zajedno…i da lepo i mirno proživimo ove naše kratke živote…
Ljubav je nista drugo do rad na potencijalima osobe koju volimo…
Zalivanje te krhke Biljčice dok raskošno ne procveta…
A onda lepšeg prizora nema…
Niti osećaja…
Niti vrednije stvari na ovom svetu…

Kada god mi neki pacijent kaže da je depresivan…moje razmišljanje momentalno kreće u smeru toga da odredimo kakav mu je kvalitet života…
Ukoliko je on objektivno jako loš…takav da bih i ja lično u takvim okolnostima bio tužan…neraspoložen…bezboljan i bez ikakvog osećaja radosti u bilo kojoj aktivnosti…onda to i nije prava psihijatrijska depresija…već više duboka svesnost situacije u kojoj se taj čovek nalazi…
Tu se onda i krije lek…
U promeni okolnosti…ondosno životne situacije…koja će na duge staze dovesti i do poboljšanja raspoloženja…
Ukoliko mu je život objektivno dobar…tu onda moramo biti jako obazrivi…razmišljati stručno psihijatrijski…i brzo reagovati…nekada iz svih topova koje depresija jako ne voli…i kojih se jako boji…
1. Lekovima
2. Psihoterapijom
3. Filozofijom življenja…smislom i identitetom…koji će pomoći da se život razume…i bolje i kvalitetnije uredi
4. Negom…negom…negom i negom sebe
Čvrsto verujem da ljudi koji misle da depresija nikada neće i ne može proći…najčešće nisu probali sve…dovoljno jako…dovoljno dugo…i dovoljno sveobuhvatno…
I da baš zbog toga i ne treba da očajavamo…
Već da se pitamo šta je sledeće kako ih možemo podržati…
Neobično me to smiruje…
I motiviše…da i dalje uporno pokušavamo…
Svi zajedno…
Sve dok se taj prvi Autentični Osmeh konačno ne pojavi…
A tada je biti psihijatar ubedljivo najlepši poziv na svetu…

Ja…kao i svako dete devedesetih…jako čuvam stvari…
I jako se radujem kada dobijem nešto novo što jako volim…a čemu sam se dugo nadao…
Tako sam se i ovog rođendana jako obradovao novim slušalicama koje sam dobio na poklon…
Prvo sam ih zagledao…
Pa polagano otpakovao…
Onda se radovao zvuku…
I svim onim ostalim đakonijama koje sve ove nove sada imaju…kao što su isključivanje ambijentalne buke i tako to…
Onda sam ih lepo ostavio u kutijicu…stavio nežno na komodu pored kreveta…i krenuo na trening sa mojim starim…koje sam dobio za rođendan pre četiri godine…
Kao da ne akam nove…
Onda sam krenuo niz stepenice…zastao…prozujao mi je kroz glavu poražavajući podatak sa prošlonedeljnog kongresa o tome kako prosečan Srbenda živi svega 70 tak godina…frapiralo me je koliko sam već procenata te brojke proćerdao…a da ne pričamo o poslovničnoj…porodičnoj…staračkoj nagluvosti Đurića…koja je retko koga od mojih mimoišla…
I shvatio da se nema bogzna šta puno više čekati…
I štedeti…
Pa sam se okrenuo…vratio…i uzeo moje nove slušalice…
Život je suviše kratak za loš zvuk…
Za lošu muziku…
Za isprazne razgovore…
Za iritirajuću buku…
Za nebitne ljude…
Za grubo…ružno…primitivno…zlo i dosadno…
Hladno…mlako i bez emocija…
Treba uživati uvek kada možemo…koliko možemo…najviše i najbolje što možemo…
Ne bih zvučnicima na ovim mojim novim sluškama bio u koži…
Gruvaće se na max sledećih nekoliko godina…
Uostalom…
Možda je celokupna mudrost upravo u onom Andrićevom…
„Ne teče rijeka, nego voda. Kao što ne prolazi vrijeme nego mi“…
Jedan od najjačih repelenata prolaznosti su Fragmenti Radosti utisnuti u večnost…
Trenuci Lepog pretočeni u divna sećanja i sjajne uspomene…kojima posle uvek možemo da se vratimo…
Da zažmurimo…da se setimo i da uživamo…
A muzika je tu uvek tajni začin…i najbrži način za teleportovanje u vreme kad smo bili srećni…
Vi ne verujete kako dobro zvuči ova stvar…
Na ovim sluškama…
Po ovom prolećnom danu…
Na ovom proplanku…
U ovu nedelju…
Pred ručkić… 🙂
O just a perfect day…

Ništa me odavno nije toliko oduševilo kao dve rečenice koje su mi slučajno iskočile na internetu a koje reklamiraju monodramu „Dejt“ glumice Sandre Silađev…
„Samo kurve idu na psihoterapiju, poštenim ženama depresija je normalno stanje“
I…
„Samo kurve plaču i viču, poštene žene imaju čir“…
Potpuno oduševljenje… 
Ne znam kakva je predstava…ali znam šta neobično jako želim da pogledam…
Odavno mi je jasno da pozorište ponekad otkriva najdublje istine neuporedivo bolje od svake psihoterapije…

Postoji jedno divno pravilo u borilačkim sportovima koje glasi da…kada je borba bila toliko izjednačena da bukvalno nijasne odlučuju…pobeda se uvek dodeljuje onom borcu koji je…nakon sudijskog znaka koji označava poslednjih deset sekundi u poslednjoj rundi……udahnuo…zagrizao gumu u ustima…i krenuo NAPRED ka protivniku…zamahujući iz sve snage…pa kud puklo da puklo…
Nakon ovih petnaestak godina u psihijatriji čvrsto verujem…i neće me niko ubediti u suprotno…da i Ovaj Odozgore Pobedu dodeljuje po potpuno istim pravilima…
Ljudima spremnim da ostave srce na podu svojih Ličnih Ringova…
I spremnih da grizu i trče…ka svojim snovima dugo i uporno…do poslednjeg atoma snage…
Neobično me to smiruje sve ove godine…
Da je jedini pravi poraz u stvari odustati od borbe…
Hvala…
Dragi pacijenti…
A u stvari…
Borci Amateri…
I Mustre za to kako treba živeti…