Postoji jedan vrlo jednostavan i egzaktan način da procenimo da li su naši zahtevi spram suprotnog pola realni ili ne…
A to je da li i mi lično te iste zahteve ispunjavamo…
Dakle…ako zahtevamo od našeg budućeg hipotetičkog partnera da je jako lep… zgodan…sposoban…bogat…duhovit…pametan…razuman…hrabar…veran…čestit…pošten…spektakularno sjajan u krevetu i ovako baš dobar kao čovek…da li smo i mi sami to isto?
Ako jesmo…onda vam ovaj post verovatno ni ne treba…možda će biti potrebniji neki koji objašnjava kako rasterati udvarače i kako od njih deset izabrati pravog…
Ako nismo…
To je sasvim ok…
Rešenje je vrlo jednostavno…
Umesto da se fokusiramo na to što nas ti divni neće…
Okrenimo fokus ka sebi…
Shvatimo da smo svi mi vrlo nesavršene i promenjive kreacije…
Večiti Work In Progres-i…
I zaputimo se u smeru koji vodi ka osobinama koje su nama lično veoma važne…i koje jako vrednujemo kod drugih ljudi…
Krenimo na put koji je obično jako naporan…dugotrajan i težak…ali koji se svakako na kraju isplati…
I postanimo Divni…
Obično je to i najkraći i najlakši put da postanemo srećni…
Dugo mi je trebalo da shvatim da ona stara „rodi me majko srećnu pa me baci u đubre“…važi i kasnije…
I da mi sami sebe možemo učiniti Srećnicima…
Kako me to samo raduje…
Kakva je to samo supermoć…

Jedna od najlepših katakteristika muško ženskih odnosa je činjenica da je muskarac u poziciji Lovca od trenutka kada spazi neku ženu koja mu se dopada pa sve do onog trenutka kada konačno uspe da je osvoji…
Od tog momenta će mu veoma brzo postati jasno da je sve vreme u stvari bio samo dobro odabran Plen…
Kako mi je to samo lepo i zabavno…
Živela ta večita Igra između polova…
Pa nek pobedi najbolji…

Jako mi se dopala reklama za Ironman takmičenje u Beogradu…meni potpuno nezamisliv fizički napor gde takmičar treba da ispliva 3.8 kilometra…potom odvoza biciklom 180 kilometara i na kraju istrči maraton od 42 kilometra…
Sve jedno za drugim…
Zbilja nezamislivo naporno…
Dakle na reklami piše datum i mesto održavanja…
I ispod velikim slovima…
BEZ IZGOVORA…
SAMO ZAVRŠI…
Kako moćno…
Kakva lepa paradigma za život…
Ponekad je za moje pacijente i klijente to i jedini mogući preostali način…
I apsolutno ništa drugo nije važno…
Želiš nešto…
Stalo ti je jako…
Nezamislivo je i neverovatno teško…
Ne kukaj…
Samo uradi to…
Kako znaš i umeš…
Samo stigni gde si naumio…
Makar i puzeći…
A ako ću biti potpuno iskren i sam sam svoje najvažnije životne uspehe baš tako postigao…
Neću nikad biti Ironman zvanično svakako…
Teško bi to išlo uz ovu medveđu građu…
Ali ovako amaterski u mojim ličnim trkama sam to odavno…
I tek se spreman da budem u još većim i važnijim…
Pa izvol’te…
Pridružite nam se…
Dobrodošli…
I srećno…
Jedna od najlepših karakteristika života je da je osećaj sreće koji osećamo kada nešto ostvarimo direktno proporcionalan količini čekanja…truda i odricanja koju smo uložili da bi to nešto dobili…
Veličanstveno mi je i poetski to nekako pravedno…
Ozbiljna je to privilegija…
Da možemo sami sebi odabrati koliko ćemo biti srećni…
Na osnovu toga koliko smo i koliko dugo spremni da se borimo…
Ko god je to smislio…
Bravo mu ga…

Jedno od ogromnih životnih pitanja je dilema da li je Zaljubljenost u stvari Zero Sum game…
U teoriji igara…Zero-Sum (nultozbiran) odnos je situacija u kojoj dobitak jednog učesnika u potpunosti odgovara gubitku drugog…
To znači da je ukupan zbir dobitaka i gubitaka svih učesnika jednak nuli…ne dolazi do stvaranja novih vrednosti…već se samo vrši preraspodela postojeće količine….
I to ne mislim u smislu da uzimamo jedni od drugih…i na ono da „tako je to ljubavi…sve se osim tuge deli“…
Nego da početna sreća…ushićenje i radost koju iskusimo…u 3/4 a možda realnije i u 7/8 slučajeva bude kasnije naplaćeno razočaranjem…tugom i bolom koji nam sleduju kasnije…kad Vatra samo ugasne…i ostane samo Pepeo…
I tu se ne zna šta je gore…
Da l’ da nas neko uopšte i ne zavoli…
Ili da nas zavoli pa da ga razočaramo…
Ili da on nas uopšte ni ne čačne…ili nam brzo dosadi…ili upornim greškama izgubi privilegiju da ga uopšte i hoćemo…
Pravo je pitanje da li Zaljubljenost uopšte vredi?
Ja mislim da vredi…
Iz nekoliko razloga…
Najpre…
Kakav je to život bez toga…
Divno je brodu u luci…ali nije on za to stvoren…
Drugo…ako navežbamo mantru da smo u našem filmu glavni junaci upravo mi…onda tu prvu fazu ushićenja možemo potrošiti za lepršanje i za naša najveća dostignuća…uostalom pola su Umetnosti i Sveta stvorili Zacopani Zanesenjaci…u krajnjem slučaju i za guštanje i iskonsko uživanje u lepoti života…u tim malim čarobnim trenucima koji posle postaju divne uspomene…i često ih spominju moji pacijenti koji umiru kada kažu nešto u fazonu „eto…šta je tu je sada…a kako je meni doktore bilo lepo onomad u Dubrovniku…da mi je da još samo jedanput osetim to ushićenje“…a fazu razočarenja i odbacivanja kao motivaciju…jer ni u čemu se ljudi više ne razlikuju no u tome kako reaguju na neuspehe i poraze i odbacivanje…da li se predaju ili ustaju…to jest…da li na gubitke i poteškoće reaguju destrukcijom ili konstrukcijom…i ako sam na nešto ponosan kod sebe…to je što sam ja u stvari jedna ogromna Mazga…i što ako me neko ili nešto neće ja me brate hoću…o još samo kako…imam čitav moj život da to i dokažem…makar sve ovo lepo i važno što sam u njemu stvorio…i iskoristiću tu bol i tugu kao malu nuklernu elektranu za moj rast…i porašću…i postaću za mrvicu bolji i  lepši…najpre sebi…a takav kasnije uvek budem jako privlačan…i svima drugima…
I na kraju…nek je i 1/16…ili 1/1600 razmera…
Nije ni to malo…
Jednom će upaliti…
Jednom će preći u Ljubav…
Čvrsto verujem u to…
A to je već Igra sa sasvim neograničenom mogućnošću dobitka…

Razmišljam ovako lagan…smiren…radostan i ispunjen nekom divnom lepršavom energijom koju uvek imam kad sam na godišnjem odmoru…kako ovaj život možda i nije tako loš…
I kako za sve što nas muči i čega se bojimo ipak postoji kakvo takvo rešenje…
Najbolji lek za strah od smrti je dobro proživljen život…u skladu sa sopstvenim vrednostima i smislom…
Za smrt voljenih činjenica da smo imali priliku da ih volimo…makar neko vreme…jer šta je uopšte i alternativa…da budemo bezbedni od tuge i bola…ali da nikad nikoga ni ne zavolimo…što mi svakako deluje kao neuporedivo gora opcija…
Za ljubavne jade ona drevna francuska izreka da se stara ljubav najbolje leči novom ljubavlju…i ideja da su ti divni osećaji ipak generisani u nama samima…u našoj duši i telu…a da je povod za njihovo lučenje promenjiv i sasvim neekskluzivan…
Za siromaštvo ideja da ćemo i to moći da preživimo…mi privilegovani već i jesmo…i ništa nam pravo da vam kažem nije falilo…i da su najvažnije i najvrednije stvari na svetu ipak sasvim besplatne…
Za sramotu ideja da ipak nismo ništa posebno…i da se automatski ni ne može ništa zbilja strašno oktriti o nama…što nije sasvim ljudski…i što se u istoriji čovečanstva nikad pre nije otkrilo o nekome…
Za gubitak časti i ugleda ideja da za sve što radimo možemo sebe pogledati u ogledalo…čak iako nije baš sve sasvim potpuno ispravno…ali da smo mi sami ipak mirni sa tim…(ili što bi jedan od mojih divnih drugova rekao „makar me DB nikad neće navatati na gomili sa muškarcem…“ )
Za gubitak slave…pozicije i moći ideja da smo vredni čak i kada sve to nemamo…
Za dosadu to da je zbilja bogohulno da u ovako šarenolikom i spektakularno lepom univerzumu ne možemo pronaći nešto zanimljivo…zabavno i inspirišuće…
Za sitne životne problemčiće deja da se sve na kraju ipak nekako reši…pre ili kasnije…
I da nema toliko velike životne muke koja se uz prijateljstvo…osmeh…šegu i kreaciju ne može prevazići…
Za uobičajne životne frustracije stoički kalibrisana i visoko podignuta lestvica tolerancije na frustraciju…jer nije ni poenta da čovek baš sve što poželi i dobije…i da sve bude savršeno…već da mu malo treba da bi bio srećan…
I na kraju za neumitnu prolaznost ideja da smo ga živeli baš onako kako treba…da smo slavili život…i uzeli od njega sve ono divno i sjajno što on nudi…da smo se zabavili…i da smo uživali onako kako baš mi volimo…
Eto to me zaista smiruje…
Činjenica da…iako na prvu ne deluje tako…i život zaista nekad zna da bude ozbiljan protivnik…Smisao…Ljubav…Osmeh…Kreativnost i Uživancija ipak pobeđuju…

Bilo mi je baš simpatično kada mi je skoro prijateljica koju baš jako volim…Srećnica i po genetici…i po odgoju…i po tome za kakav se život sebi izborila…a ponajviše po tome gde živi…jer bukvalno sa svoje terase može uskočiti u More…samo onako uzgred rekla…
„Nama Kupaći ovde traju kratko“…
Sećam se kako mi je to odmah bilo fascinantno…
I baš nekako divno kao činjenica…
Kako lep problem…
Kakva slatka muka…
Pogotovo ako se hranite tako da će vam svaki stajati baš vrhunski…
I pomislih…
Kako su potrepštine koje ja najbrže trošim u svom životu u stvari one maramice za plakanje u savetovalištu…koje kupujem na džak svakog prvog u mesecu…jer kakva je to uopšte i psihoterapija bez suza na pocetku…a osmeha i smirenja na kraju…
I razmišljam kako je to možda i najvažnije pitanje…za sve nas…
Kako to treba da živimo?
Sa kim?
I gde?
Kako bismo…baš onako iz dubine duše…mogli biti ponosni na to na šta smo u svom životu potrošili najviše vremena i novca?
Hvala Mila na sjajnoj Mustri za Dolce Vitu…
Najbolja si…