Od srca sam se nasmejao pre neki mesec kada je moja pacijentkinja…koja se još od tinejdžerskih dana bori sa Bulimijom…slavodobitno i hrabro i nekako jasno i glasno izgovorila na početku seanse „Odlučila sam doktore…neću više da povraćam…to je sada moja prošlost…spojila sam evo već dve nedelje“…
Sećam se kako mi je baš nekako bilo drago i kako sam na osnovu izraza lica i energije koju je donela u ordinaciju nekako zaista i poverovao da je to što govori i istina…
I onda sam je upitao „Bravo…kako se to desilo…kako ste prelomili?“…očekujući naravno da će reći kako joj je puno pomogla mudro odmerena kombinacija lekova koje sam joj propisao…tople ljudske reči…saosećanje…stalna podrška…promena referentnog okvira kako gleda na sebe i sve probleme koje je imala u svom životu još od detinjstva po principu „ko je kleo nije dangubio“…ideja da nema nijednog dokaza da je manje vredna i da mora da se prihvati čak i kad nije savršena…a pogotovo kad je život šiba i kad je ljudi odbacuju…i da nema nikakve potrebe da sebe kažnjava i maltretira…već baš naprotiv…da se tada najviše čuva i podržava…
Kad je sve to moje egoistično kontempliranje kako sam veliki psihijatar prekinuo vrlo aterirajući komentar „Šta kako doktore…izračunala sam da sam prošlog meseca ispovraćala oko 300 eura…ubi me ova inflacija…znate li vi koliko su milke od 300 grama danas?“… 😀
I dodala „Prelazim na trčanje…tako ću sebe emocionalno regulisati od sad…rekli ste da je važno da prija…da smiruje…da leči dušu…i da je dobro za mene na duge staze…zbogom prejedanje…zbogom povraćanje…rešila sam…spremam se za polumaraton ove godine“…
I tako…
Bravo Đuriću…
Kidaš…😀
A u stvari…
Bravo Malena…
Kako god bilo…
Vrlo sam ponosan…
I zadovoljan napretkom…
Nek je i milimetar…
U borbi za mentalno zdravlje…i ljudsku dušu…svaki korak u dobrom smeru je dragocen…
Zato ga i treba slaviti…
Iako se relativno retko dešava…
Ni u jednoj drugoj grani medicine svedočenje ozdravljenju ne pruža toliko satisfakcije…
Neobično sam zahvalan svim našim pacijentima koji nam svojom upornošću…borbom…snagom i hrabrošću tu Radost iznova i iznova omogućuju…

Odavno sam to primetio razgovarajući sa ljudima sada već i deceniju unazad…i od tada mi je potpuno fascinantno kako neke stvari kao što su…onaj moj smrda od muža…ona moja ajkavica od žene…ono njegovo hrkanje…ono njeno zauzimanje wc-a na sat vremena…onaj njegov dosadni Oliver na radiju u kolima…ona njena nepodnošljiva Stoja kad se kreće na more…oni njegovi pijani kumovi i uvek tri iste anegdote sa fakulteta koje prepričavaju…onaj njen kokošinjac od drugarica i večita pitanja života ili smrti vezana za rasprodaju koju ne smeju da  propuste u Batajnici…postaju male čarobne…nostagične i važne Uspomene onog momenta kada tih supružnika više nema…
Neverovatno je koliko drugačije o svojim muževima i ženama pričaju udovci i udovice u odnosu na ljude koji još uvek imaju svoje supružnike među živima…
Kako bolno i tužno i setno počne da zvuči…miriše mi posteljina na prokleti lenor a ne na njega doktore…nema više nijedne prljave šoljice od kafe u dnevnoj…kakva je prokleta tišina noću u spavaćoj…da poludiš… šta bih dao da još jednom cupkam ispred kupatila dok se gospođa šminka…a onda izađe lepa kao san…e da još jedanput dobri Dragojević zagrmi uz serpentine pored nekog mora u sunčani dan…i da mi je da je još jednom čujem kako zvižduće neki narodnjak dok srećna đuska u hodniku dok se pakujemo za put…da mi je da se još jedanput cela kuća zatrese od grohota njegove kaznene ekspedicije od drugova za slavu…i da ih još jednom samo vidim kako se pijane vraćaju sa nekog ručka…smotane i zacenjene samo njima smešnim stvarima…
Samo da mi je još jednom da smo srećni…nasmejani i ZAJEDNO…
Samo još jedan dan…
Samo još jedan običan najobičniji sat…
Da ništa ne radimo…
I da me pomalo Taj Moj Neko zbog nečega nervira…
Psihoterapija je najteži posao na svetu…jer je smrt na njoj sveprisutna…
I stalno imamo vrlo jasne podsetnike na nju…
Psihoterapija je upravo zato i najlepši posao na svetu…jer nam se iznova i iznova pred očima pokazuje šta je zaista važno…
Da smo srećni…
Da smo nasmejani…
Da se šalimo…
Da smo zajedno…
Da smo zahvalni na svoj toj privilegiji…da imamo Nekog Svog…sasvim običnog…nesavršenog i pogrešivog…ali opet baš našeg i posebnog…i dragog i divnog baš zbog toga što je takav kakav jeste…
Najmudriji među nama su toga svesni još dok je vreme…
Dok još imaju priliku da se napiju iz te Bačve…
I guštaju to Vino svaki dan…
Čašicu po čašicu…
Opijeni tom iskonskom radošću i smislom…
Većih Majstora za Život jednostavno nema…

Devedeset posto ljudi koji dođu na psihoterapiju zbog ljubavnih problema…potajno ima jednu fantaziju da ćemo nas dvoje koji tu sedimo i bistrimo tešku priču nekom čarolijom uspeti da promenimo tu osobu o kojoj razgovaramo…koja uopšte nije tu…najćešće ni jednog trena ne pomišlja na nas…ali nam zato zadaje nesnosne muke time što…mo’š misliti…ugađa sebi i svojoj guzici…
Sram je bilo… 😀
Ja se obično šalim da imamo tu u ostavi u ordinaciji jednu Terapijsku Toljagu koju koristimo baš za takve izazovne kliničke situacije i da mi je potrebna samo lokacija gde mogu naći tog njihovog Mezimca…kako bih ga kratkom i dobro odmerenom udarnom intervencijom po tintari resetovao i rekalibrisao tako da oni čudotvorno počnu da se ponašaju prema našim klijentima baš onako kako bi ovi naši voleli…
No naravno…
Nit to radimo…
Nit bi to pomoglo…
Psihoterapija pomaže tek toliko da ljudi shvate da ne postoji univerzalni zakon u Sunčevom sistemu koji postulira da nam ljudi moraju dati ono što smo zaslužili…i ono što bismo baš voleli da dobijemo…
Oni će nam uvek dati baš ono što oni misle da treba…ono kakvi su oni…ono za šta imaju kapacitet…a najćešće upravo ono što je baš njima u interesu…
Što uopšte nije toliko ni strašno ukoliko mi pričuvamo sebe…i sami sebi obezbedimo ono što zaslužujemo…
To davanje je u potpunosti pod našom ingerencijom…
I tu najmanje treba štedeti…
Ljutiti se na vrućinu Emirata…ili hladnoću Kanade je sasvim detinja stvar…
I pomalo intelektualno naivna…
Ali zato protegnuti krila ka nekim Kanarima…
Udahnuti večno proleće…
I savršenih 22 stepena tokom cele godine je već sasvim druga stvar…
Fascinantno mi je kako maleni mozgovi šaraneih Kanarinaca mogu biti toliko veličanstveno mudri…
I znati gde im je pravo mesto za dušu i gracilne guzičice…
Zato im je i lako da budu srećni…
Zato na njih i treba da se ugledamo…
Pa…
Srećan nam Let!

Kad baš više ne znam šta ću sa pacijentima koji su uporni u obezvređivanju sebe…ja im postavim jedno jednostavno pitanje – da li bi to što sebi konstantno ponavljaju u glavi napisali na transparent…i poneli na neki skup istomišljenika…i zastupali i branili to što je napisano životom?
Tipa…
Visoko iznad glave krupnim slovima „Žene koje nemaju decu nisu žene!“…ili „Siromašni muškarci nisu pravi muškarci!“…ili „Student koji je pao godinu ne treba da živi!“…ili „Ružni ljudi ne treba da imaju ljudska prava!“…
Obično je reakcija osmeh…
Shvatanje da su takve rečenice potpuno sulude…nenormalne…neistinite i neprihvatljive…
I duboki uvid da se prema sebi suviše surovo odnose…verovatno imitirajući bolesne…poremećene i oštećene članove svojih porodica koji su ih tako tretirali kad su bili suviše krhki i još nisu mogli samostalno da rezonuju…pa posadili klicu oštećenja i u sledeću generaciju…
No dobro…
Znate kako je sa Klicama…
Kad se uklone korov…paraziti…i nepovoljni faktori okoline…
Kad se doda malo sunca…vode i dohrane…
A tek ako se dodaju i oni presudni faktori dobri poznati svakom pravom baštovanu…kao što su Ljubav…Vera…Nada…Pažnja i Nega…
Da vidite samo te Cvetove…
Da vidite samo to Cvetanje…
Da vidite samo taj Polen svud u vazduhu…
Da vidite samo ta ogromna Cvetna Polja u sledećim generacijama…
Ako me nešto raduje u ovom pozivu to su onda ti prizori kojima povremeno svedočim…

Ponekad kada ne znam šta mi je činiti pribegnem jednom super triku koji sam pokupio na nekoj davnoj psihoterapijskoj edukaciji koja mi se urezala…
Zamislim za tren da čitam Memoare o životu Vladimira Đurića…tamo negde 2066-te…
I postavim sebi suštinsko pitanje – Šta bih voleo da pročitam?
Kog bih žanra voleo da je delo?
Kako bih voleo da se glavni junak ponaša…kako da izgleda…i kakve su mu krucijalne osobine?
Neverovatno je kako uvek znam odgovor na to pitanje…
I još je neverovatnije da tu nikada ne piše ono što obično radim u tom trenutku ponekad i danima (tipa ležao je…samosažaljevao se… jeo…kukao kako je život težak…i čekao da mu Aladinova lampa padne s neba u krilo…i reši sve probleme… 🙂 )…
Ko bi uostalom to uopšte i čitao…
Ja prvi ne bih…
Već je to uvek neka Avanutura…
Puno Borbe…neočekivanih preokreta i truda…
Nedaća i rešenja…
Muke i kreativnosti…
Osmeha…pameti…snage…upornosti i karaktera…
Nepredavanja i ustajanja iz nokdauna…
I na kraju…uprkos svim verovatnoćama… Happy End…sa puno Dobrog Osećaja u grudima…ponosa na glavnog junaka…i zaslužene Uživancije…
I onaj neprevaziđeni osećaj u grudima…“da vridilo je“…
Pa izvol’te…
Godina je tek krenula…
Šta će pisati u vašim Memoarima?
Olovke u ruke…
I raspišite se…
Nek to bude remek delo…
Nek vrca od uzbuđenja…
I nek vam je sa srećom…

Bio sam za vikend na CIM Forumu u Kotoru…festivalu medija i kreativnih industrija…
I sa sigurnošću mogu reći da je to najlepša konferencija na kojoj sam ikada bio…što je ogroman kompliment jer ja iste obožavam…i na raznorazne idem deset puta godišnje…
I da sam ja izgleda mnogo više za društvo umetnika…kreativaca i Opičenih Genijalaca no za doktore i farmaceute…
I da me se ovi jadni organizatori i domaćini sada neće tako lako ratosiljati kada su me opčinili dobrom energijom…fokusiranjem na druženje…povezivanje…osmeh i srce…i neviđenim gostoprimstvom onako iz dubine duše…
I razmišljam pre neku noć dok sam večerao u prelepoj konobi u starom gradu u Kotoru sa grupom ljudi koju sam to veče upoznao ali se nakon šale ili dve ispostavilo da smo u stvari rođeni u istom leglu po pitanju Duše…samo su nas razdvojili na porođaju…kao u onim španskim serijama…pa se eto sad u sedmoj sezoni otrkilo da smo u stvari braća i sestre…Huan Karlosi i Kasandre…jer je nemoguće da neko tako brzo tako puno počne da se kapira i razume po osmehu i pogledu…i da se onda šest sati neprestano smeje…dok nas obrazi ne zabole…i dok konobar nekoliko puta ne priđe i naljubaznije nas zamoli da budemo samo malčice tiši u grohotu…koji je budio uspavani Kotor oko nas u pola noći…koliko li je istih takvih ljudi tu sedelo i drugovalo kroz vekove…
Pilo dobro domaće vino…
Jelo hranu iz onih velikih ovala za po deset ljudi…kako jedino i treba da se jede…
Smejalo se…
Pogledavalo…
Želelo…
I dodirivalo ovlaš ispod stola…
Koliko li je tu bilo Čarobnih Noći…
I još čarobnijih trenutaka…
I koliko radosti…
I razmišljam koliko li je parova kroz sve te desetine hiljada noći samo tražilo priliku da ostanu sami…
Da se nekako neprimetno iskradu…kada pijana banda pođe negde dalje na muziku…
Da u povratku iz toaleta padne predobri prvi poljubac u rame ili u vrat…i da se pojavi onaj prvi ženski pogled iz porodice najlepših ikada koji govori „hoćeš li prestati više da pričaš i povesti me negde da budemo sami budalo draga?“…
Da se potom uhvate za ruke…od kog dodira pamet više neće imati apsolutno nikakav značaj u priči…
Da šmugnu u malenu uličicu…
Da nađu svoju Škuribandu…što je moja nova omiljena reč…Mesto Skriveno od Pogleda Znatiželjnika…
U neki Mrak…
Da se roze ženska haljina prisloni na zid još topao od dnevnog sunca…
Ali ni izbliza toliko koliko su ta tanana i prenežna ženska gola leđa čvrsto pripijena uz njega…sa jednim malenim mikroporstorom za mušku ruku…koja i treba da bude tu zbog slučajnih ogrebotina od grubog kamena…i da radi ono što muška ruka i treba najčešće da radi a to je da štiti i miluje…
Koliko li je potom takvih žena…teških malo iznad Perceta…bilo uzeto u naručje i poneto u neka Četira Zida…bogataška ili sirota…kao da je to uopšte ikada i bilo važno…kad su ljudi srećni…očarani i uzbuđeni…
I koliko li je tu onda bili Vatrometa…
Dodira…
Uzdaha…
Poljubaca…
Milovanja…
Nežnosti…
Siline…
I vreline…
Onog iskonskog ljudskog povezivanja…kome se raduje svaka ćelija u nama…
I koliko Vrhunaca u kojima sve postane logično…mirno…opušteno i srećno…
Razmišljam o svim tim jutrima…
O cvrkutu ptica u zoru…
I vetru sa Lovćena koji pomaže da se malčice rashlade…ako je to ikako moguće…
O svitanju kakvo i treba da bude…
O malenom mostiću na ulazu u zidine…i žuboru vode koja protiče ispod…i o tome koliko je to filmična i fantastična scena…u trenu dok se jutro budi…
I mislim se…
Pošto je tema konferencije bila od „Korijena do Koda“…
Što li će biti u budućnosti…
Hoće li nas sve zameniti Androidi…
U svemu bolji i uspešniji od nas…
I mislim se dok nazdravljamo onako kako i treba…svi u istih mah…da pukne…
Kako možda i hoće…
Ali zato da satima sede…
Da piju vino…druguju…smeju se i ljube…
Vala ne znam kako će…
To ćemo uvek moći samo mi…
To će nas vazda i spasiti…
Kao što i jeste…
Kroz vekove…
Hvala vam Divni Ljudi…
Na svoj dobroj Vibri…
I svoj predobroj Energiji koju ste mi zapakovali da ponesem nazad kući sa sobom u duši…
Malo mi vas je i žao…
Nećete me se rešiti do penzije…
A i tad ću hrliti ka vama sa štapom…
Kocku po kocku po kamenom kotorskom pločniku…😀

„Moje jezgrovno sećanje na Majku doktore…je kako sam ono baš mala…bukvalno devojčurak i nešto poluslinava i smrznuta a moja Mara mi fenom upumpava vruć vazduh pod maltene sve jorgane i ćebiće koje imamo u kući…koje je pre toga nabacala na mene…i paralelno me golica drugom rukom iz sve snage…kako bi se ugrejala u onim hladnim noćima devedesetih kad nije bilo grejanja…
To zacenjivanje od smeha koje smo imali…i te njene nasmešene oči pune ljubavi…i ta stalna sklonost duhovitoj i premudroj kreativnosti spram muke su me posle svuda pratile…gde god da sam se zaputila…
Ta scena i ideja da me neko baš jako voli i da mu je baš jako stalo da meni bude dobro…kakvi god da su nam realni životni uslovi bili…me je posle nekako uvek snažno grejala iznutra“…
Eto…
Čarolija psihoterapije…
Par rečenica…
A sve što treba znati o dovoljno dobrom roditeljstvu…
I Majčinstvu…
Najznačajnijem…najbitnijem i najvažnijem pozivu na svetu…