Ponekad je sva suština života u tome da kada nas ogromne…presnažne…neuhvatljive…i sasvim neočekivane Pesnice Života iz sve snage opale po sred nosa da se setimo bitne razlike između Nokdauna i Nokauta…
Nokaut je kad je borba definitivno gotova…kad nema više ustajanja i samo nas iznesu iz ringa…ili smo se jednostavno potpuno predali…i bacili peškir…
A Nokdaun je sastavni deo svakog bokserskog uspeha…
Nema Šampiona kome sudija nije brojao do deset dok ošamućen leži na podu ringa…i nema pojma gde se nalazi…i sve ga toliko boli da bi najradije samo ostao dole…i večno zaspao…
Razlika je uvek u Ustajanju…
I u količini karaktera i srca…a ponekad i onoga malo nižeg…koje su mukotrpnim treningom brusili sve dok nisu navežbali šampionsku karakteristiku važniju od svih…
Sklonost Ka Ustajanju…
Nema sigurnije osobine po kojoj ćete raspoznati Šampione…
I u boksu…
I u življenju…

Volim što se niko ne ljuti na More zbog toga što je ćudljivo i nepredvidljivo…
Što će nekad biti ono zlatni dan…sunce…mir…savršenstvo i bonaca…
Ponekad će biti oblačno…sa vetrom…i sa onom nepodnošljivom tenzijom pred kišu u vazduhu…kad samo što nisu naišli loši dani…
Povremeno će biti potpuna kataklizma…munje…grmljavina…potop od kiše…talasi…i spašavaj se ko može…
Ali će onda opet doći i Duga nakon svega toga…da ulije novu nadu…i da nas ubedi da će…ma koliko delovalo neverovatno u trenucima dok jako grmi…kad tad sve doći na svoje…ukoliko budemo strpljivi…i verujemo u to…
I krug će se zavrteti još jedared…
I nikome to ne smeta…
Niti iko traži da pravila budu drugačija…jer bi tako bilo lepše…
Svi su More prihvatili onakvim kakvo zaista i jeste…
A ne onakvim kakvo bi bilo lepo da bude…
I svi mu se raduju baš takvom…
Zamislite samo…
Da smo takvi prema Ljudima koji nas okružuju…
Prema Životu kao takvom…
Toj beskonačnoj i prokletoj Sinusoidi lepog i ružnog…
A zamislite tek…
Da smo takvi prema sami sebi…
I da ni tu ne zahtevamo previše…
Već da stvari zaista prihvatamo onakvim kakve jesu…
Odbacimo nepotrebne forme…
Stvarno je jaka stvar da li nam je obala peščana ili kamenita…
Svaka je za nešto dobra…
Zavisi samo šta se čoveku tog dana radi…
Posmatram…pije ili roni…
I fikusiramo se na suštinu…
Da je more provod…more su koke…more je izvor života…kako Lepi reče u onoj pesmi…ultimativni izvor radosti…inspiracije…i vrhunski rasterivač za nebitno i ružno…
A da se opet svakako trudimo da bude bolje…
I da mi budemo bolji…
Mic po mic…
Ali u pravom smeru…
Gde bi nam samo kraj bio…
Bila bi vazda gužva za našim stolom…
I ona lepa iščekujuća euforija u nama…
Kad samo što nije špic sezone…

Uvek sam se divio pesnicima koji u jednom stihu kažu više no što na primer ja mogu za čitav tekst na pet strana…
Kao ono čuveno Duškovo „Stiglo je proleće i žao mi je svih onih kojima to nije važno“…
Kakav je to samo talenat…
I supermoć…
A onda je moja koleginica danas nehatom na svojoj stranici podelila ove čarobne stihove…koji su nešto najlepše što sam ove godine pročitao…
I pogađaju me do kostiju…
I kao psihijatra…
I kao čoveka…

„Neću da pijem tablete
da bih podnosila život –
život treba da se živi
na način da od njega
srce lijepo poskoči,
a ne da se od njega bježi
čim se otvore oči,
da se pjeva, psuje i reži
ako treba
i sve tako, od zemlje do neba,
da se otvore putevi
za koje se dugo cipele čuvaju,
za one posebne, koje se gledaju
i rijetko obuvaju,
a ne može tako!“

Stihove je napisala pesnikinja Aleksandra Vujisić…
Oni su deo pesme “Aritmija u cipelama” (što je samo po sebi potpuno genijalan naziv) iz zbirke “Slon na trapezu”…
Duška više nema…ali ovaj prostor nikad nije bio škrt u talentu…
Stoga zapratite ovu ženu…
https://www.facebook.com/share/95ho2ZJDMwCaQJG3/?mibextid=qi2Omg
Sjajna je…
I da…
Srećan vam April! 😀

Pisao sam već o tome kako je najsigurniji miljokaz urednog detinjeg razvoja pojava autentičnog i zdravog osmeha kod deteta…
Razmišljam…dok čekam let koji će me vratiti u realnost sa predivne konferencije na kojoj sam bio ovaj vikend u Budvi…o odraslima koji se smeše…
Razmišljam o Ljudima Hodajućim Osmesima…
Ljudima koje prepoznajete po zubima…razvučenim usnama…Smejalicama na obrazima…i nasmešenim očima…
I po tome što vam je u njihovom društvu uvek Duša na mestu…
Po tome što dok plešu u polumraku nekog bara…naravno ne prestaju da se smeše…žmure…i dižu ruke visoko u vis…kada je refren njihove omiljene pesme u kafani…
Po tome što nastavljaju da pevaju na sav glas…kad se muzika ugasi…i pošten svet kreće da se razilazi svojim kućama…
Oni ne…jer jednom se živi zar ne?
I postoji još toliko mnogo prilika do zore koje mogu provesti zacenjeni…i zagrljeni…
U onoj lucidnoj armosferi…kad je društvo dobro…i šala šalu stiže…
I po tome što nakon nekoliko dana sa njima ne morate više razmišljati o antidepresivima i o započinjanju psihoterapije…
Razmišljam koliko su dragoceni…
Koliko su oni neka Kosmička Brana tome da se sve ne raspadne…i da ovaj svet ne ode sasvim dođavola…
I koliko svi treba da ih čuvamo…
Jer su prevažni…
Odavno znam da nema uspešnijih i bolje dizajniranih primeraka naše vrste od njih…
Živeli Hodajući Smajliji…
I sve vam cvetalo…

Ne postoji bolje objašnjenje o tome odakle psihijatri crpe svoju empatiju i dobronamernost prema svojim pacijentima od one stare izreke da ćete zakletog teroristu najbolje stvoriti ukoliko čoveku koji nikada nikome nije naneo ni mrvicu zla pobijete celu porodicu…
Slično je i sa našim najporemećenijim pacijentima…
I oni su samo nekada jako ranjeni…
Možda još u doba kada se stvarala genetika u jajnim ćelijama i spermatozoidima njihovih roditelja…
Možda još u materici…
A najčešće tokom detinjstva…kada nije imao ko da ih voli…sačuva i podigne…ali je imalo toliko toga da ih ošteti…
Ili ih je kasnije tako već načete oberučke dočekalo surovo društvo da ih dokusuri…
Maltene…svako od nas je mogao postati sve…
Zato je i važno da navežbamo empatiju… dobronamernost…i razumevanje…
I da prestanemo da budemo amateri…koji se vazda iščuđavaju oko posledica…koje su postale logičan sled događaja još mnogo ranije…
Majstori su uvek fokusirani upravo na uzroke…
I na opravku nečijih uspomena i predodređene sudbine…
Uspeh u lečenju se uvek tu skriva…

Kada radite jedan od ubedljivo najstresnijih poslova na svetu…kao što je to dečija anesteziologija…i svaki dan stojite na tankoj liniji između nekog detinjeg života ili smrti…morate naći nešto za šta ćete se uhvatiti…
Na zapadu će to biti jedno apsolutno poštovanje od strane celokupnog društva…i veoma visok životni standard…koji će vam omugućiti da u svoje slobodno vreme nemate maltene nikakav stres…
Kod nas…kao i uvek…morate improvizovati…
I biti pomalo Čarobnjak…
I fokusirati se na čistu ljubav prema medicini…i životnom pozivu da iznova i iznova dajete sve od sebe kako biste spasli tu divnu…i ni krivu niti dužnu dečicu…
Ukoliko imate tu sreću u nesreći…da ste dete…da vam treba na primer operacija krajnika…i da živite u Beogradu…anesteziju će vam voditi možda moja divna prijateljica…
Prepoznaćete je po velikim…toplim…i pametnim očima…između kape i maske sa šarenim medvedićima…koja kao da skriva osmeh…
Dan pre će vam te dobre oči prilikom preoperativne pripreme naložiti da sutradan pod obavezno ponesete vašu omiljenu igračku na operaciju…da vam bude Talija…i da vam drži strah…
Na slikama je upravo omanji izbor tih igračaka sa njenog prethodnog dežurstva…i onda će ta igračka kada sutra uđete u tu uvek neprijatno i preterano osvetljenu sobu biti najpre nakačena na ekg…i dobiće injekciju…isto kao i vi…malo kasnije…
Odmah nakon toga će vam biti stavljena maska sa inhalacionim anestetikom…i biće vam „naređeno“ da pevate vašu omiljenu pesmu…usput će vam biti rečeno da to uradite obavezno iz sveg glasa…kako bi vas mama ili tata čuli na ozvučenju u sobi u kojoj vaš čekaju preko…svakako fiktivnog…mikrofona u vašoj maski…naravno…neće vam biti rečeno da ćete se što se više derete nagutati i više anestetika…i postepeno postati blaženi…smireni i potpuno bez bola…i straha…
I potom vrhunac…
Čim se probudite…
I vidite te tople…dobre…i pametne oči kako se smeše iznad vas…srećne što je sve prošlo dobro…i što je još jedan bod upisan na ovu našu stranu…dobićete jedno važno pitanje…“Mladi gospodine/mlada gospođice koji je vaš omiljeni sladoled?“…i odmah potom veliki recept u ruke sa sve pravim pečatom na kome piše tipa „pola kile kaprija…hitno!“…i potom…“Mora…džabe se opirete…rana od krajnika je sveža…mora da se razladi dobro…da ne bi bilo nekih komplikacija“…i odmah potom će početi da vas golica…iz sve snage…čisto da vas do kraja razbudi…da proveri da li je sve definitivno dobro sa vama…a i da ne bi ni osetili dok vredne instrumentarke skidaju hiljadu i jedan flaster sa vas…dok se kliberite na sav glas…
Obično ih operišu šestoro za prepodne…
Zamislite tu sobu…
Šestoro malenih junaka…
Šestoro jutros prestravljenih pa potom najsrećnijih i najzahvalnijih majki/očeva…i svi ti kilogrami sladoleda…
I veliku menjažu i mačevanje kašikama kad se svakome smuči svoj…
Kaže moja prijateljica…da uvek svrati do te sobe kada pođe kući…jer se zbog tog prizora se i dalje bavi tim prokletim i blagoslovenim poslom…i ostaje ovde…umesto da lepo crta one obrve…bude gospođa…i uživa po nekim Maldivima…
„Volim ih tako musave dok mašu…
I viču eno moje doktorice…
I potom isto to rade sa svojim igračkama…da pokažu da je i kod njih sve prošlo sasvim dobro…
Taj prizor nema cenu…“
A ja se mislim…
Kakvi su to Diskretni Heroji…
Koliko smo samo srećni što ih još uvek imamo u zemlji…
I koliko volim tu ženu…
Te tople…dobre i pametne oči…
Na koje bih se uvek kladio kada je teško…
I kada nam treba neki Čarobnjak u našem uglu…
Siguran sam da i dalje pred ulazak u salu i dalje ljubi onaj Krstić oko vrata…i govori tihu molitvu Bogomajki…kao onomad kad smo ulazili na ispit iz farmakologije…mada je…kao i uvek štreberski sve znala…i dosta oborila šanse da i jedan kasnije sasvim prosečni psihijatar…koji je odgovarao nakon nje…položi…
Mada…
Znajući je…sada već dugo…
Još uvek razmatram…
Da li se uopšte moli…
Ili nam je sve vreme podmetnut undercover Anđeo…
A to radi samo da bi nam svima zavarala trag…
Da ne bude suviše providno…
A možda i nije bitno…
Nek je čuva Bog…
Kao što ona čuva svu tu dečicu…
Kao što čuva sve nas…

Volim onu staru diplomatsku izreku koja kaže da na međunarodnom nivou ne postoje večni saveznici niti večni neprijatelji…postoje samo večni interesi…
Okreni…obrni…slično je i u partnerskim odnosima…
I tu su samo nečiji interesi večni…
Svakako vremenom promenjivi…
Ali nema većeg ljudskog prava od onoga da svako uvek ima pravo na svoje sopstvene potrebe i želje…
Kakve god one bile…u nekom trenutku…
Pustite godine…papire…običaje…regule i nekretnine…
Na to se uvek treba kladiti…
Što bi nas neko menjao…
Ukoliko možemo da ga nasmejemo…
Da ga smirimo…
Da ga zaštitimo…
I da mu život učinimo smislenijim…lakšim…lepšim…i zabavnijim…
Ukoliko se i dalje raduje vremenu koje provodi sa nama…
I ukoliko zajedno idemo u istom pravcu…ka nekom boljem mestu…sa boljim pogledom…
S druge strane…
Svakako da su okolnosti promenjive…
A kamoli ljudi…
Pa i da nas zamene…
Jaka stvar…
Što bismo se sekirali…
Ukoliko smo paket usluga koje možemo nekome ponuditi kao ljudsko biće…nabudžuli toliko da je potražnja na tržistu za baš takvim društvom maltene neograničena…
Dugo mi je trebalo da shvatim…da ona druga izreka koju volim…“jedan se otegao…drugi se protegao“…
Nikad i nije bila oko tog nekog drugog…
Već oko nas kao Prilike…
A tu je uvek samo nebo granica…

Bukvalno ne pamtim da me je skoro išta tako oduševilo kao kada sam sinoć pročitao onu staru Demokritovu misao da je „sve što postoji u vasioni plod slučajnosti i neizbežnosti“…
Fascinantno…
Samo sam odložio knjigu…i sat vremena blenuo u plafon…i razmišljao o istinitosti tog paradoksa…
Dakle…
Umrećemo sasvim neizbežno…
Naše je da iz petinih žila pomognemo slučajnosti da nam…dok smo još živi…iznedri ljubav…radost i uživanciju…
Neki smisao…koji god odabrali…od bezbroj mogućih…
Ne vidim važniji životni zadatak od tog…

I dalje je jedan od najvećih limitirajućih faktora uspešnosti psihoterapije onaj stari esnafski fazon…
„Koliko je psihoterapeuta potrebno da bi se odvrnula neka sijalica?
Samo jedan…
Ukoliko sijalica ‘oće da se odvrne…“ 
S druge strane…
Baš u tome da neko zaista i poželi da mu stvarno bude bolje…i da to sebi još i dopusti…se i krije najveći potencijal za nečiji preporod…
Ponekad je sva umešnost psihoterapije upravo otključati to zabranjeno krilo nečije duše…krilo zvano „imam neotuđivo ljudsko pravo da budem dobro“…
Čvrsto verujem da za svako postoji ključ…
Ma koliko bio mali ili zaturen…
Ili makar pajser… 