Oduvek mi je bila presmešna priča kada su moji bliski prijatelji morali u jednoj vrlo dalekoj zemlji da dokažu iz nekih administrativnih razloga kod njihovog notara da su u braku…što stvarno i jesu već skoro dvadeset godina…pa su poneli na uvid hiljadu različitih papira…osim naravno izvoda iz matične knjige venčanih koga su ladno zaboravili u Srbiji…
Naravno čim su to shvatili u čekaonici…tenzija je postala neopisiva…oni su se posvađali na krv i nož…znate ono „ti si kriv…ti si kriva“…i na ivici razvoda seli pred notarku ozbiljnog lica…
Ona im je sasvim logično tražila taj izvod…oni ga naravno nisu imali…i onda su se i pred njom još jednom posvađali…onako da sve pršti…
A onda se desila čarolija…
„Dosta“…izgovorila je notarka…“prestanite…isti ste kao moj muž i ja…poslaćete taj izvod naknadno dhl-om…a u stvari i ne treba mi…samo se ljudi koji su u braku ovako svađaju“… 😀
I bi tako…
Izvod je stigao za tri dana…
Oni su oposlili što je trebalo…
I nastavili dalje kao ljubavnici…saborci i najbolji drugovi što bi rekao dobri Đole…a što i dalje smatram najtačnijom definicijom dobrih brakova…
Jer zbilja…
Nema bračnih parova koji se ne svađaju…
Razlika je uvek bila u tome kako se mire…
Koliko se vole…
Kakvi su ljudi…
I da li su se suštinski zaputili u istom smeru…
Ovi moji se na kraju i sprijateljiše sa notarkom…
Oposliše svoj posao…
Završiše važan korak u ostvarivanju mnogo većeg Sna…
I odoše nasmejani i zagrljeni u pravcu koji su još odavno kao Porodica zacrtali…
Doduše…
Do aerodroma…
Gde će shvatiti da su im pasoši ostali u fotokopir mašini divne notarke…sa kojom su se siti ismejali uz kaficu…dok je prepričavala urnebesne anegdote sa svojim blesavim mužem koga obožava i bez koga ne bi mogla da zamisli ni tren…
C’est la vie… 😀

Podsetila me je maločas scena „a la Kusturica“ koja se odigrala na semaforu pored koga uvek prolazim kada pođem kući sa posla…u kojoj lokalni Rom – legenda Autokomande…koji je na tom semaforu bukvalno svaki dan i vredno nam pere šoferke…i povremeno ako je raspoložen pita „kako ide Lave“…zapevuši ili ispriča neki masan vic…nakon što u ovoj turi crvenog nije imao sreće sa nama privilegovanim…zgrejanim i nervoznim zbog ko zna čega sasvim nebitnog i sitnog u našim ušuškanim automobilima…iskače pred potpuno zbunjenog glovadžiju verovatno iz Pakistana…prepada ga i počinje mahnito po ledenoj kišici koja sipi da mu pere onaj mali vetrobran na skuteru…smeši se i dere se na sav glas „brother…brother…ovo ti je brate na kuću…free…free…da te krene večeras a valjda će i mene onda“…😀
Uhvatilo me je srećom novo crveno taman da vidim kako Pakistanac nakom početnog šoka…počinje da shvata da ipak nije oružana pljačka štrcaljkom u toku…razvlači osmeh od uha do uha…vadi ruku iz hiljadu i jedne rukavice…i rukuje se sa bratom mu po muci…snazi i borbi…i potom mu iz džepa daje svežanj zgužvanih novčanica…verovatno bakšiš od poslednje dostave…na nešto što dugo već znam i lično i profesionalno…a to je činjenica da je možda i  jedina dobra stvar nesreće to što ljudima daje dublji pogled na život…i na to šta je u njemu zaista i važno…mnogo više saosećanja za ljude koji pate na bilo koji način…i opciono ako je neko vrlo zdrav i inteligentan i vrhunski smisao za humor…najkreativniju ljudsku odbranu spram nedaća…
Zato valjda nesreća i postoji na ovom svetu…
Da bismo bolji sačekali bolje dane…
Kad jednom okrene…
I da bismo im se mudriji i skromniji mnogo više radovali…svesniji koliko su retki…
Za ovu dvojicu se uopšte ne brinem…
Čak ih…uz malo pesničke slobode…mogu zamisliti na proleće i kao ortake na nekom pivu na Adi…nakon napornog dana…
Sede na klupici…
Uče engleski na duolingu…
Merkaju ribe koje prolaze…
I sporazumevaju se lagano onim iskonskim muškim osmehom odobravanja kada prođu neke baš dobre…
Osmeh je oduvek i bio univerzalna lozinka da se prepoznamo…
Da nađemo sebi nekog svog…
A ko to ima…
Dosta mu je Supermoći za život…
Sasvim će dobro proći…
K’o što će i ova dvojica…
Siguran sam…
Živeli obojica!

Urezala mi se sočna priča koju sam još na studijama čuo…kada je na hodniku jedne od naših klinika na medicinskom fakultetu…mačkasta i prelepa medicinska sestra od 25 godina zaustavila našu uglednu Profesorku i onako dušebrižnički joj rekla – „Uvažena Profesorka…htela sam kao žena ženi da vam kažem da se vaš surpug (Profa koji radi u okviru istog kliničkog centra samo na susednoj klinici) i ja jako volimo i da smo se zaljubili…i da imamo velike planove…žao mi je…to nije ništa lično usmereno protiv vas…jednostavno se desilo u dežurstvu…znate već ljubav je to… i život…ne može se planirati“…a Profesorka je pogledala…ne znam kako da vam opišem taj njen pogled…ali najbolje bi bilo da zamislite Meril Strip iz „Đavo nosi pravdu“ kako spušta naočare sa Tim Pogledom i izgovara „Pile…po mom skromnom saznanju nisi ni u top pet njegovih najlepših ljubavnica…ne bi se ja na te stepenice do sreće oslonila…pre bih učila jezik…ili eventualno upisala višu…lepa si…ali nije to trajna valuta mače…nek je tebi sa srećom…od ovog mog se nećeš usrećiti…on voli malo da poradi na svom krhkom samopouzdanju…sad kad je konačno u snazi…ali se posle uvek vrati kući…“… 😀
Uvek mi je nekako simpatično kad to zamislim…
I milo…
Volim to saznanje da nam niko ne može ništa ukoliko mu mi to psihološki ne dopustimo…
I da ponašanje ljudi prema nama…ma koliko bilo zlonamerno…i uvređujuće…nas same nikada ne može da definiše…ako smo mi mirni sa sobom…
Dušebrižništvo boli samo ako mi sami sa sobom nismo načisto…
Ako jesmo…
Te strele odapete ka nama se obično vrate kao bumerang…
A i oduvek važi…
Ukoliko nas neko vara…
A to nam filozofski i vrednosno uopšte i smeta…(što ne mora biti slučaj…jer je poimanje suštine porodičnosti i fundamentalnih partnerskih vrednosti danas veoma šaroliko…i pojedini nemonogamni parovi su ponekad sto puta čvršći i jači i dugovečniji i uspešniji od onih zakletih na vernost…)
Ali ako smeta…(što je isto sasvim u redu…jer i monogamija ima svojih nesumnjivih prednosti…ukoliko se ljudi za to filozofski odluče i dogovore)…sa tog izvora vode dva putića…
Jedan da pomislimo da smo mi manje vredni…pa nas je zato to snašlo…a to onda mnogo boli…
Ili drugi da pomislimo kako ta osoba koja nas je prevarila od tog momenta više nema dovoljno suštinskih kvaliteta kao ličnost te više ne zaslužuje da ima privilegiju da bude i dalje sa nama…te joj tu privilegiju treba i što pre obustaviti…i lepo nastaviti dalje…
Što je ponekad i dar sa neba…i prilika za sasvim novi početak…
Jasno vam je koji je put razumniji…zdraviji…i  korisniji za osobu koja je prevarena…
I tako je i bilo…
Mačkasta sestra je brzo bilo izgustirana…kao uostalnom i sve ostale Profine buduće bivše…obični slasni kanapejčići za mušku sujetu…sa poslednjim daškom mladalačke lepote je uspela da nađe sebi nekog svog i stvori porodicu i izrodi silnu decu sa malim preduzetnikom u svom prigradskom naselju…i proživi svoj obični mali…ali sasvim dobri život…u miru i veselju…
Profa je vedrio i oblačio još neku godinu…koristeći svoju pamet…šarm…moć…uticaj…poziciju i novac sve dok alkohol i stres i sujeta i pritisak i problemi nisu došli po svoje…dok karijera nije pošla nizbrdo…dok se karakterno nije sasvim izopačio…i dok ga nije maltene do smrti prenerazila činjenica da će ga nedugo zatim ostaviti i Profesorka…sasvim civilizivano i pristojno…bez grubih reči…čim su deca upisala fakultete…i čim je ona shvatila da više to nije to suštinski…i da joj on ljudski više ne pristaje po svim bitnim merilima…a ne samo po bezazlenim švalerskim izletima koji joj nikada zaista i nisu smetali dok je Profa bio dobar čovek i suprug i otac…obezbedila i sebe i decu finansijski po pitanju imovine uz pomoć prijateljice advokatice…i pošla u svoj novi život sa drugom iz studenjaka na koga je sasvim slučajno naletela trideset godina kasnije na Kaleniću…sada uglednim inženjerom i biznismenom…isto srećno razvedenim ljubiteljem života…i zaljubljenikom u jedrenje po tropskim morima…jer znate već…ljubav je to i život…ne može se to planirati…
Tako ih mogu sve troje zamisliti u svom prajmu…
Mačkastu Sestru u čipkastom vešu kao viktoria secret anđela…sa 25 godina…
Profu kao živu silu kliničog centra i rado viđenog gosta u svakom uglednom beogradskom društvu…sa 45…
I Profesorku na jedrilici na nekom lepom moru kako čita neku zanimljivu knjižicu sa šeširom i naočarima…sa 55…
Mogu svakoga da zamislim i u periodima kad im nije išlo…koji su isto tako u potpuno drugim periodima života…
Svakom svoje…
I sve u svoje vreme…
Život je maraton…
I sve obično dođe na svoje…
Volim onu ideju da u deset deljenja svako može svakog pobediti u pokeru…
Potpuni početnik svetskog šampiona…
Na hiljadu deljenja uvek pobeđuje Majstor…
Onaj koji bolje zna da odigra…
I onaj ko je mudriji…
Slično je i u ljubavi…
I u životu…
Na duge staze svako dobije baš ono što zaslužuje…

Kada su me pre tri godine na evropskom kongresu psihijatara u Barseloni odžeparili…bilo je to paklenih 72 sata bez telefona u tuđini…
Reći ću vam samo da sam drugu noć sanjao da mi stiže notifikacija na telefon…trgao se srećno…pa se rastužio kad sam video na stočiću samo punjač…i potom bunovan u mračnoj hotelskoj sobi pokušavao po mesecu da prokljuvim koliko je još do svitanja…i kad ću već konačno poći kući što dalje odatle…
Tad sam čvrsto precrtao taj grad…koji nekako nikad nije ni bio po mom ukusu…
Ali nisam Španiju…
Mediteran…
Evropu…
Svet…
A kamoli Putovanja kao koncept za mene važniji i vredniji od svih…
Baš bismo voleli Indijanu Džonsa…da se nakon prve posekotine rasplakao i počeo da drami zauvek oko toga kako je svet jedno opasno mesto…
I kao to je to…
Kraj filma…
U drugom delu dramatično prelazi iz spavaće u dnevnu kako bi nastavio da cmizdri…samo sada još jače…
Ma kakvi…
Nije u tome suština Avanture…
I neprijatnosti su isto tako samo deo Putovanja…
Teraj…vozi…dalje…tamo gde si naumio…
I snađi se u trenutku…kad te nešto olupa…
Nisi od šećera…
Jednostavno nisam dozvolio tom vrlo neprijatnom iskustvu da me ošteti na duge staze…da me promeni…i da me osakati za nešto što mi je uvek bilo jako važno…i dragoceno…
Manja je šteta ponekad ostati bez telefona…no nikad nigde ne izaći iz kuće…
Često to spominjem kada ljudi sa kojima razgovaram u ordinaciji precrtaju sve muškarce i žene na ovom svetu…
Kada precrtaju Ljubav…
Kada precrtaju Prijateljstvo…
Kada precrtaju sve Ljude…
Kada precrtaju Napolje…
Kada precrtaju Život uopšte…
To je uvek suviše velika generalizacija…
Ideja da ako sam nagrabusio u Barseloni…nagrabusiću i svugde drugde…
I zato bolje sedi u svoja četiri zida Đuriću…u svojoj maloj ljušturi i samosažaljevaj se do sudnjega dana…al’ kao bar sad imaš telefon…
Ma kakvi…
Taj film udruženi džeparoši sveta neće gledati…
Ali zato…
Ako me sretnete u Riju…Tokiju…Njujorku…Sidneju ili mom dobrom Parizu…zanemarite činjenicu da izgleda kao da imam brushalter…
I neku budžu u njemu…
Telefon će odsad u njedra…😀
Ali ploviti se mora zar ne?

Iako veliki Irvin Jalom psihoterapeute koji rade sa zaljubljenima naziva Krvnicima Ljubavi…jer obično potpuno zanesene i lepršave…i sasvim zablentavljene i opčinjene Zacopane Lude pokušavaju da nekako dozovu pameti…i da ih kako tako spuste na zemlju dok skroz ne upropaste sebi život…jer znate već da ljubav po pravilu udara često baš tamo gde ne treba…ja te seanse neobično volim…
I uživam u njima…
Nekako su strasne…jake…zanimljive i potpuno satkane od one lepe i sočne srži života…
A često i vrlo zabavne…
Jer sve ono što vi gledate po serijama…
Ja slušam uživo i iz prvog reda… direktno od glavnih junaka…
A i negde u dubini duše zbilja verujem u one stihove iz pesme „Sve za ljubav“ Mladena Grdovića…
„Sve za ljubav što triba je žena, čovik i more
Sve za sriću što triba je dite iz ljubavi
Sve za ljubav što triba je žena, čovik i more
I jedna mala kuća od soli na obali…“
Pustite šarene časopise…
I marketinške stručnjake koji potenciraju novce kao jedini put do sreće…
I tražite sebi tog čoveka ili ženu…
Ili ga/je baš danas jako ščepajte i izljubite onako da sve puca…ukoliko ste toliki srećnici da ga/je već imate…
I oslanite se maksimalno…
Od glave do pete…
Ništa vam slađe neće bit’…
Možda samo ta sjajna i prekrasna dečurlija što su od glave do pete satkana od ljubavi…

Jedna od retkih prednosti toga što mi je ove godine auto više kod majstora nego kod mene samog je to da mogu posetiti neka mesta na kojima nisam sigurno bio preko deset godina…a koja obično zaobilazite kolima…kao što je na primer Autokomanda…ona autobuska stanica gde izlaze svi provincijalci koji dolaze u Beograd sa juga…
Koliko sam samo puta tu i sam izašao kada sam bio student…
I kako sam je samo voleo…
Kao što danas volim trenutak kada jednaput mesečno kročim kroz ona pokretna vrata aerodroma Nikola Tesla…jer znam da neka nova Avantura počinje…tada sam voleo trenutak kade se autobus zaustavi na Autokomandi…i ja kročim na onaj večito izrovani asfalt na stanici iz autobusa…postanem nekako veliki i samostalan…i pomalo Beograđanin…a još više uzbuđen…jer provod počinje…a i kome suštinski život nije lep i uzbudljiv kad je student…i kad vam u grudima bubnji junačko mladalačko srce i radoznali um koji u svemu vidi nešto lepo…a nemate preterano ni briga ni pameti…koje sve pokvare…
No danas me je nešto drugo fasciniralo…
Vi ne verujete koliko je na toj stanici danas bilo Ljubavi…
Momak koji se nasmešio od uha do uha…ugasio tek zapaljenu cigaretu…raširio ruke i iz sve snage ščepao prelepu kovrdžavu devojku iz Niša…maltene sa stepenica autobusa…
Majka i ćerka…možda brucoškinja…koje su izašle iz autobusa iz Velike Plane…možda prvi put u Beogradu…nesnađene i blago prepadnute svom tom bukom i haosom na stanici…ali zajedno…sa tim nameštanjem kragne na njenoj…čini se novoj jakni za studije…da mezimčetu ne bude slučajno hladno…koje samo majke rade sa toliko nežnosti…od 6 minuta života pa do 106 godine svojih mladunaca…koje obožavaju…
Rmpalija od dva metra koji čeka hranu iz Vranja…verovatno nesvestan da i ako se obogati…i obiđe sve one preskupe Michelin star restorane po svetu…nikad ništa neće više voleti i u nečemu uživati od majkine gibanice i kolača od višanja…spakovnih sa puno pažnje…i poslatih po autobusu…sa puno ljubavi…i dobrih namera…
Zaljubljeni par rokera u onim crnim jaknama…iz šaraga…koji u poslednjem milisekundu iskaču pre no što će autobus nastaviti dalje…jer nisu ni primetili da su stigli…i da treba da izađu…ko i svi zacopani tetrebi…ko da je njima i bitno gde će nastaviti da se ljube…
I njih dvoje…nezavisni…ali opet tako slični…dok silaze iz autobusa iz Požarevca…jedno za drugim…lepi…mladi…nasmešeni…elegantni…i čini mi se nekako preterano sigurni u sebe…i odrasli…kao i svi ljudi koje možda niko ovde i ne čeka…ali koji u sebi imaju duboko fundiran osećaj da su vredni…da su voljeni…da mogu i da imaju gde i da se vrate ako im trenutno baš i ne ide…koji mi deluju kao da će osvojiti Beograd dok silaze…mada bih se bojao i za Pariz i Njujork…ogrnuti plaštom samopouzdanja i ljubavi iz kuće…koje imaju samo ljudi koje su jako voleli od začeća do trenutka kada su pošli na fakultet…pa to nose sada u sebi…i svuda…i za koje se nikad ne treba sekirati…
Kažem vam…
Jedno spektakularno mesto…
Jedan tako običan dan…
I tako uobičajne životne priče…
A opet toliko božanstveno lepo…
Uostalom…
Prosto je…
Šta god da vas muči…i čega god da se bojite…i šta god da vam je činiti odgovor je uvek samo jedan…
A to je Ljubav…
Ili nekoga volite…
Ili ste srećnik najveći od svih pa vas neko voli…
Ali veće i važnije stvari na ovome svetu jednostavno nema…
Hvala majstor Bane…
Nemoj baš sad da se opuštaš… 😉

Iako su Afere ponekad najčestitiji…najčistiji…najiskreniji…najzanimljiviji…najlepši…najzabavniji…najvatreniji i najuzbudljiviji način kako se odrasli…zauzeti i porodični ljudi mogu zabaviti…nadahnuti…prolepšati… nauživati…izdušiti…i proživeti…one kriju u sebi jednu veoma neprijatnu činjenicu…
A to je da je Niša u kojoj ljudi na duge staze u aferama mogu biti srećni ekstaordinarno uska i mala…
Mikrometarska bukvalno…
Prvi način kako neko zauzet može postati nesrećan je to da mu se neko drugi jako dopadne a da ga taj neko uopšte i neće…pa da onda pati za njim…
Drugi je da ga hoće…ali da mu onda kada ga konačno i osvoji vrlo brzo dosadi ili postane naporan…zahtevan i problematičan…ili shvati da to jednostavno nije to…pa se razočara…
Treći je da mu se toliko dopadne pa da onda mora da rasturi sve ono što je godinama gradio i sticao…i da unesreći barem nekoliko generacija svoje najbliže porodice…i da okrene čitav svoj život naopačke da bi sebi ugodio…
Četvrti način je da i nekako krene u sve to i da onda shvati da onog sekunda kada vam ljubavnica ili ljubavnik postanu novi muž ili žena…tog momenta će se desiti ista stvar kao kada otkupite službeni auto i on postane vaš…ili kupite kuću na moru…ili se preselite u neki grad koji obožavate turistički…ili pokrenete sopstveni biznis…uglavnom sve ono što vas je radovalo neće više biti toliko lepo…a sto novih muka…obaveza…izazova i problema će se pojaviti…i početi da akumulira…
Ljubavništvo je i lepo jer se tu samo lepe stvari rade…
A život sa nekim je potpuno druga stvar…i tu uvek ima i ružnog…i neprijatnog…i teškog…
To su uvek babe i žabe…
Neuporedive stvari…
I ne treba ih nikada mešati…
I na kraju…a možda i najgore…taj neko će shvatiti u dubini duše onu vrlo tešku i bolnu izreku „bolje nikad nego kasno“…i da je tog nekog čekao celi svoj život…ili da je sada baš pravo vreme za njih takve kakvi su u međuvremenu postali i poželeće sve sa njim…zaljubiti se na max…a taj neko će ga ostaviti nakon što ga je dublje upoznao…ili iz svojih ličnih proračuna šta mu je bolje činiti…što sa sobom nosi i onu ne tako retku tragikomičnu situaciju kada vas ostavi ljubavnik/ca a rođenom mužu/ženi ne možete da kažete zašto ste danima tužni…a vama sve lađe potonule…i suza suzu stiže…😀
I to sve potpada pod ono iskonsko…
Ko uđe kajaće se…
Ko ne uđe kajaće se…
I sve je to samo život…
Pa pola poezije…muzike i umetnosti vam je o nesrećnim i zabranjenim ljubavima…
No…
Ta uska Niša može biti dvojaka…
Ili da tačno znate šta vam treba…kao ljudi koju su se oženili i udali za muškarce i žene „za ženidbu i udaju“…izrodili sa njima decu i stvorili sebi lep život…po pitanju materijalnog…ugodnog i bezbednog…nemaju nikakve velike probleme…samo im je povremeno dosadno i suvoparno…pa se povremeno zabave za svoju dušu…bezbedno…obazrivo…odmereno…mudro i diskretno…i budu ponovo mladi…i ludi i živi…sa ljudima koji su možda iz istih takvih brakova došli…napune baterije…udahnu novu energiju i lepršavost…i još brže se vrate svojoj kući…svom miru i uređenom životu…a ukoliko primete da nešto počinje da liči na neki od gornjih mračnih scenarija…momentalno te odnose prekidaju i iz toga beže glavom bez obzira…jer uvek na prvom mestu čuvaju sebe i svoje…
Ili da u trenutku kada vam je brak odavno klinički mrtav i već uveliko razmišljate o razvodu zbog sebe samog…naletite na Nekog Svog…koji je potpuno vrednosno i ljudski isti kao i vi…i želi i raduje se istim stvarima…i koji je u takvoj životnoj fazi i poziciji i mogućnostima da sa njim možete makar deceniju pred vama zamisliti život iz snova…razvedete se civilizovano i prijateljski od svog sada već bivšeg partnera koga više ne volite…ne razvedete se od svoje dece ukoliko ih imate i ostanete posvećen roditelj i saborac u roditeljstvu…i uzdignute glave…pošteno i čestito i hrabro krenete u novi život…
I onda bude ono divno Đoletovo…
„Hajde povedi me, Crni Labude,
ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me,
sad sam spreman, sad mogu poći…“
I uz mnogo sreće ubodete Đzekpot…
No dobro…
Iako nakon ovog posta deluje da je sve možda mračno i teško…
Najlepša stvar vezana za ljubav…afere…seksualnost i brakove je što su problemi vezani za to uvek na kraju krajeva rešivi…
Za razliku od mnogih drugih o kojima pričamo na psihoterapiji…
Ili ćemo se mi promeniti…
Ili će se promeniti naše okolnosti…
Nekad se bojimo što neke stvari nisu večne…a to je možda i najveća komparativna prednost života…
Ta stalna promenjivost…
I nepredviljivost…
I to što u čemu god bili…uvek tu imamo sebe…
I mogućnost da od sutra okrenemo novi list…i krenemo ka nekoj svojoj odabranoj sreći…
Pa kud puklo da puklo…
A da vam iskreno kažem pitanje je kakav bi svet i bio da toga svega nema…
I da li bi ga uopšte i bilo…
Uvek mi je bila draga ona primorska „da nije Ljubavi ne bi svita bilo“…
Kakva je to samo istina…
E sad što se Ljubav i Regule baš nešto i ne mirišu…
To svakako zna da bude razorno…
Ali i prelepo…
I nadam se da će svako uspeti da nađe sebi svoju sreću…
A pogotovo da će pre no što počne da se sekira pod stare dane da li će i kada umreti…biti čvrsto ubeđen da je makar neko vreme zaista i živeo…
I imati širok osmeh preko lica…i neki čudni mir i spokoj…koji uvek znači samo jedno…
Da vridilo je…

Priča mi pre neku nedelju jedan moj sjajni klijent kako ga je ostavila devojka u koju je zaljubljen do ušiju zbog nekih nepremostivih okolnosti koje su im se isprečile…i koje je u njegovom slučaju maltene nemoguće izmeniti…
I kako mu je ona velikodušno ponudila drugarstvo…umesto ljubavi…i svega…
A da je njemu pomisao na to u prvom momentu bila kao da ga neko poziva na letovanje u njegovu raskošnu kuću na litici pored mora sa samo jednim jedinim uslovom da nikako i nikada ne sme da zapliva u moru…da je to najstrože zabranjeno…
No da je potom uradio ono što pravi muškarci i rade…
Poravnao misli i dušu sa taman dovoljno bijelog vina…
Da sve postane jasnije…
Stavio sluške na uši…
Odvrnuo par onih njegovih najskupljih tužnoljubavnih na max…
Malčice dehidrirao u visini očiju…
I shvatio da je možda drugarstvo i sasvim OK…
I kako je od tog trenutka počeo da joj traži Novo Mesto u duši…
Da preuređuje…lupa zidove i renovira čitave spratove koje je u poslednjih nekoliko meseci uređivao baš po njenom ukusu…dok ju je zamišljao kao Gazdaricu…i vlasnicu te Tanane Nekretnine…a kako joj sada pravi jedan Gostinski Sobičak ni na nebu ni na zemlji u kome će uvek biti dobrodošla kao Prijatelj…
Jer prosto je…
Što bi rekao veliki Neruda…
Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti…
I prava je ljubav u stvari pustiti nekoga da radi tačno ono što želi…
Da nađe sebi mesto pod Suncem i pusti Korenje baš tamo gde misli da će mu biti dobro…
I da procveta u svom punom kapacitetu…
Ubrati cvet je uvek mnogo više ljubav prema sebi…egozam i sujeta…no prema njemu samom…
No diviti mu se kako je raskošan baš tu gde mu je dobro…ili gde će mu tek biti.. je uvek odlika pravih ljubitelja biljki…
No isto važi i za ljude…
A pogotovo za žene…
Što su raskošnije to ih više treba pustiti na miru…
Da ništa ne moraju…
Da bude baš onako kako one žele…
I samo im se diviti…
Greote…
A tako mi je lepršao nedeljama…
Sad mi je kao onaj rođendanski helijumski balon tri dana nakon proslave za koju je kupljen… 
No biće on dobro siguran sam…
Nikad se ne sekiram za ljude koji na odbacivanje reaguju konstrukcijom i rastom a ne destrukcijom…
Ti uvek na kraju budu dobro…
I neuništivi su…
K’o bubašvabe…
Ali ako me je nekada bilo sramota da naplatim seansu…
To je bilo tada…
Jer ja zbilja odavno nisam čuo ništa mudrije…dublje i lepše…
Niti više naučio…
Zamislite samo…
Kakav bi ovaj svet bio kada bi svako od nas razmišljao tako da umesto što pokušavamo da promenimo ljude koje volimo…počnemo da preuređujemo mesto za njih u našoj Duši…
Koliko bi tu srećnih i nasmešenih gostiju bilo…
Kakav bi to samo bio Raskošni Hotel…
Sa neograničenim brojem zvezdica…
I besprekornom ocenom na bookingu…
Pogotovo ako pričamo o Velikim Dušama…
U njima uvek ima mesta za sve…

Dok gledam potpuno ludo zaljubljeni par koji sedi na stolicama preko puta mene…dok na gejtu čekam let koji će me sa Čudesnog Primorja vratiti za Beograd…pade mi napamet rečenica mog druga koji kaže da si postao bogat onog trena kada nova količina novca koju bi imao ne bi aposolutno ništa promenila u pogledu toga kako živiš i kako se zabavljaš…
I razmišljam kako je to dobra definicija jer trenutno na aerodromu nema nikoga bogatijeg od njih dvoje…
Niti ikom treba manje nego njima…što tu definiciju i čini toliko dobrom…
Nje u teksas šorčiću i crnom topu sa belim tufnama…sa dugim…izvajanim i preplanulim nogama prebačenim preko njegovog krila…koje on neprestano mazi…i na svakih par trenutaka je malo po malo ljubi u golo rame iz porodice najlepših…i tako tu okolo po vratu i ključnim kostima…dok se ona meškolji…smeši i sasvim vidno i sa ove razdaljine ježi…dok sva musava njupa neke nepoznate kinder čokoladice…
I zamišljam…
Kako je to isto celi vikend…vrlo povoljno…neprestano radio ispod najobičnijeg suncobrana u maloj kamenoj uvali…dok piju ledenu travaricu iz obližnje birtije za lokalne mornare…gde će posle jesti „Šta Ima Danas“ po principu onog starog fazona koji važi i za rakiju…jesi li ikad pio i jeo u lošem bič baru…jesam…i kako je bilo-odlično…
Pa nastavili popodne na žardinjeri kafića koji gleda na Zalazak Sunca uz prošeko…i sada već i njene usne koje u toj kombinaciji uvek postanu željne…
I uveče ispred bara u kome nije bilo mesta…ali kao da njima i puno treba…osim možda malog Parapeta na koji će sesti…čisto da imaju gde da odlože čaše kad se grljenje…milovanje i ljubljenje posle ponoći odvrnu na max…
I zamišljam kako im je i soba verovatno bila malena ali kako im je i to bilo sasvim previše…jer njih dvoje obično po krevetima zauzimaju baš malo prostora jer su obično maksimalno isprepletani…koliko anatomije to dozvoljavaju…kao neke Zacopane Hobotnice…osim kad se on probudi u pola noći…i pokusava…još uvek opijen od te vraške kombinacije Usne/Bijelo Vino da razluči šta je java a šta san…i malčice se odalji na svoj deo bračnog kreveta…i potom pola sata gleda u širem planu nju lepu kao san kako onako damski hrče…više duboko diše…i sav taj fascinantni kontrast…belog čarsava i jastuka…njene potamnele kože…i malenog plavog šorčića u kome spava…mislim u čemu jedino spava…i misli se u sebi ****-ću e bravo ti ga majstore…konačno i tebe da krene…dobra je ova 2025-ta baš…
I zbilja…
Nema na ovom aerodromu nikoga bogatijeg od njih…
A bogami i šire…
I niko ne zna bolje sa tim glupavim Šarenim Papirićima od njih dvoje…
I nikome oni nisu bili neznačajniji ovaj vikend nego njima…
O kakva dva Mala Bogataša…
I Skorojevića…
Kakve dve Izbeglice iz besmisla materijalnog…površnog…i efemernog…
I mislim se…
Živeli Ružičasti Tarifni Paketi…koji sve postave na svoje mesto…
Pravo je pitanje kada ćemo ih i mi ostali uplatiti i obnoviti?
Ne vidim bolji odgovor na to pitanje…
Od juče…
Ako ne od tad…
Onda svakako od sad odmah…
Od ovog trena…

Najlepša stvar u mojoj opčinjenosti psihijatrijskim kongresima i školama u inostranstvu je u tome što sada već imam možda i stotinu kolega i koleginica iz maltene svake evropske zemlje sa kojima se evo već deceniju družim…i skoro svake godine sretnem u nekom novom evropskom gradu…na nekoj novoj konferenciji…da radimo iste one stvari koje su nas i na početku povezale…bistar pogled…prijateljski stav…dobra energija…i potreba da se stalno smejemo…družimo…pevamo…plešemo…i da se ludiramo…a da povremeno svakako i nešto novo naučimo…diskutujemo o spektakularnim lepotama nauke…i razmenjujemo iskustva i anegdote iz kliničke prakse…
Druga najbolja stvar je u tome…što nema te zemlje ili grada u Evropi gde nemam nekog svog…da mi se nađe…da mi pomogne ili mi da neki savet kako da se još bolje provedem…
Ali imaju i oni mene…
A ja imam Beograd…
Raskošno lepu i divlje zanimljivu…drevnu Metropolu…
I tako i bi pre neku godinu…
Moj super drug iz Istanbula mi je samo pustio poruku i rekao…“Hej dobri moj dolazim za vikend u Beograd sa koleginicom…sa kojom bih voleo da se vratim kao devojkom…možeš li mi pomoći?“…u meni je odmah proradio stari kod da se pomogne bratu u tom iskonskom muškom poduhvatu…te sam se potrudio kao da je moja devojka u pitanju da im sve ugodim i uredim…i sve smo se dogovorili u par poruka…
Ono red turističkih obilazaka…tona hrane…dobra rakija…red šetnje uz reke…red onih skrivenih čarolija koje samo mi lokalci znamo…a koje su uvek u svakom gradu na svetu najlepše…iako nikad ne pišu po brošurama…i svako veče uživanje do doske u onome što je u Beogradu i najbolje…a to su njegove Noći…
No prava čarolija se desila poslednju noć…kada su Turci već bili sasvim opčinjeni našim gostoprimstvom i opuštenošću…i već uveliko u zaljubljeni k’o tetrebi…te bi im verovatno bilo lepo i u Atakami…kada smo negde posle ponoći stali u ogroman red ispred jednog beogradakog kluba…i počeli da čekamo…sasvim neizvestan ulaz…jer znate već kako to nekad bude…kada milion ljudi odluči u pola noći da je sasvim mudra odluka da se potvrdno odgovori na ono iskonsko pitanje „gde ćemo dalje?“…
U jednom trenutku se samo prolomio duboki muški bariton koji je maltene prepao sve prisutne…“A neće valjda moj doktor čekati u redu“…
Ubrzo mi bi i jasno šta se dešava…
Ka meni je išao Mrvica…jasno vam je kako može izgledati šef obezbeđenja u beogradskom klubu koji se tako zove…recimo da ja sa 1.92 i 115 kilograma pored njega izgledam kao mladunče šimpanze pored King Konga…i jedan od onih tipova koji taj dosta izazovan posao obavljaju samom pojavom…povremeno i pogledom…a jadna majka onome kod koga su upotrebili i druge metode smirivanja strasti…
Nakon što me je šcepao i izgrlio…i nakon što sam nekako uspeo da udahnem…i došao svesti od tog tektonskog pritiska…samo sam prozborio…“Hej…kako je…vidim da si sada dobro…oporavio si se sasvim…ne piješ…bravo…a bogami i trenira se“…i bi mi drago zbog toga…
Mrvica je ležao kod nas na klinici na intenzivnoj nezi pre neku godinu…zbog delirijuma i psihotične dekompenzacije…jasno vam je da se takvim poslovima baš i ne bave ono jako voljena deca…bečki đaci…iz blistavo uređenih i divnih porodica…i ja ću uvek imati neopisivo saosećanje za ljude koje su rodili loš otac i još gora majka…kojima je život uvek bio od nemila do nedraga…koji su mnogo više hodali po trnju no po crvenom tepihu…koji su Borci…ali koje je sve to u jednom trenutku i stiglo…jer zaista duboko volim reči mog Profe…“Vlado svaki čovek ima pravo na nervni slom…ni ti ni ja tu nismo pošteđeni…naše je da budemo tu uz naše pacijente dok gori…i da ih kako znamo i umemo izvučemo…dok ne povrate pamet i tlo pod nogama“…i nikada nikoga ne osuđujem…svakom se sve može desiti…te sam tako postupao i sa Mrvicom…dok je bio kod nas…kao što bih i sa mlađim bratom koji je zabrazdio…kad su nespavanje…tenzija…alkohol…loši izbori…i ko zna šta sve došlo na naplatu…
Nežno…
Saosećajno…
Podržavajuće…
Stručno…
Ali i oštro i pošteno kada je to za njegovo dobro bilo neophodno…
U fazonu „Volim te…i razumem sve…ali sada moraš da me slušaš…da bi ti bilo bolje“…
I Mrvici je brzo i bilo bolje…
Borci su to…
Njima malo treba…
Trunčica podrške i ljubavi…
I da vidiš kako Kaktus može da procveta i u sred pustinje…
Naravno…da nas je Mrvica odmah uveo preko reda…i rekao konobarici ovi su moji…neka sve bude na max…
Naravno da je turbo folk odmah krenuo da lomi sa ozvučenja da svim onim orijentalnim ritmovima…
Naravno da su se Turci raspametili…i da su im repići odmah zaigrali…da je do kraja večeri moj drug bio na kolenima i sa raširenim rukama…a da nam je njegova novopečena devojka…ugledni istanbulski psihijatar…pokazivala urođenu orijentalnu sklonost ka trbušnom plesu…
Naravno da je noć bila čarobna…
Ujutru dok smo srećni…namireni i nasmešeni izlazili…i kretali ka drugoj najboljoj beogradskoj stvari…Vrućem Bureku Nakon Izlaska…Turčin me je samo opalio iz sve snage po leđima i rekao „Vladimire…ti si Bog…kakva noć…ja sam mislio da je Istanbul pupak sveta…kakva greška…Beograd je pupak sveta“…
I bi mi drago…
I zbog njih…
I zbog Beograda…
I zbog Mrvice…
A bogami i zbog mene…
Jer istina je…
Ljudi će sve zaboraviti o nama…osim toga kako su se osećali u našem prisustvu…
Da li je taj večiti Tas koji odvaja težinu ili lepotu življenja išao nagore ili nadole…
Pošto će život uvek dati svoje…i naturiti hiljadu tona da nas povuku nadole…
Ja ću uvek upirati iz petinih žila…da guram nagore…
Za inat…
Možda je i besmisleno…
Al’ nek se zna na čijoj sam strani…
A i ponekad sve zaista ima smisla…
Jer pogodite…
Ko se sprema za Stambol…
O kebabi…rakijo sa anisom…blistavi Bosforu…i zurle i bubnjevi pojačani do daske ne bih vam bio u koži… 😀