U moru ružnog…zatucanog…posesivnog i primitivnog koje čujete veoma često kada ljudi pričaju o svojim partnerima na psihoterapiji…sporadično se desi i poneki pravi pravcati Biser…
Doduše i ovaj se desio u ružnim uslovima…
Kako to obično biva…
Na jednoj od poslednjih poseta svom suprugu koju je moja klijentkinja imala na intenzivnoj nezi hematologije…
Tog dana je njen muž bio posebno raspoložen…
U nekom čudnom miru i prihvatanju neminovnog…
Iako vidno iscrpljen bolešću zbog koje je i ležao na tom umiralištu…
Samo ju je privukao i prošaputao…
„Slušaj Bebo…niko nije sa boljim ženčetom proveo život…moglo je i duže…ali šta da radimo…sve što je lepo kratko traje…
Imam jednu veliku molbu za tebe…
Pošto znam da ćeš sad da se potreseš kad ja capnem…
Nemoj da mi cmizdriš tu i da se samosažaljevaš godinama…
Sve je to deo života…
Lepo nam je bilo…
Spektakularno…
Niko nije živeo bolje nego mi…
Nemoj sad to da kvarimo…
Želim da nastaviš svoj život…
Da radiš sve ono u čemu si najbolja…
Da budeš lepa…
Da putuješ…
Da trešti naša muzika kroz spuštene prozore dok voziš uz neko more…
Da žmureći plešeš u kafani…sa čašom vina u ruci…zgodna kao neka boginja…
Da se smeješ na sav glas…sa našim potpuno luckastim prijateljima…
I obavezno…
Ali obavezno…
Da nađeš sebi nekog momka…
Da bude dobrog srca…duhovitog uma i dobar u krevetu…
Da te oporavi…
I vrati ti radost življenja…
Motriću pomno sa Oblaka da li mi je žena srećna i namirena…
Nemoj da moram da te podsećam na ovaj dogovor sa grmljavinom…
Neka to bude mala pobeda naše porodice nad ružnim…
Hajde pa mi smo makar uvek bili iz Porodice Nasmešenih…
Nećemo to ni sad da izgubimo…
Obećaj mi…“
I samo se nasmešio…
Sa tim upalim očima…
Poljubio je…
I zadremao…
Snom pravednika…
Ljubav je uvek bila veoma jednostavna…
Izrasteš u sebi dovoljno da uopšte i možeš nekoga da zavoliš…
Nađeš sebi nekog svog…
Poradite onda zajedno na svim svojim potencijalima…
Kako bi se vinuli u više…lepše i smislenije slojeve postojanja…
Potrudiš se da mu pružiš najbolji mogući život…
I shvatiš da je prava sreća uvek bila u slobodi i u davanju…a ne u uzimanju…
Samo početnici u ljubavi se raduju zbog toga kako im je sa nekom osobom…
Majstori su fokusirani na to kako je toj njihovoj osobi sa njima…
I odatle crpe radost…smisao…snagu i sreću…
A s obzirom da u usrećivanju nekoga nema gornje granice…
Jednostavno nema maksimuma…
Slično je i sa ljubavlju…
Ukoliko je zrela…
Ukoliko je dobro kalibrisana…
Ukoliko je usmerena u pravcu slobode… kreativnog i lepog…
I ona je neograničena…
Kao što je neograničen i osećaj u grudima kad ti je srećan neko tvoj koga voliš…
Pa makar to bilo i na sasvim neobične načine…
Retko šta je na ovoj planeti veličanstvenije…

Priča mi moja divna prijateljica kako je na neki stori…na kome je zaista prava reklama za ovaj Grad…pre par dana dobila 700 reakcija…hvalospeva…vickastih i kreativnih doskočica…par sabranih dela Dostojevskog kako je lepa i posebna…nekoliko nemuštih i prizemnih glupih fora…i jedan onaj mali Rumeni Smajli od Njega…
Šta mislite šta je na nju ostavilo najveći utisak?
I o čijim očima…podlakticama i bezobrazno inteligentnom smislu za humor sam Kukavac Crni slušao do kraja kafe?
I to van svog radnog vremena… 😀
Razmišljam koliko je to lepo…
I surovo…
A opet pošteno…
Kakva je to Moć…
Nekom smo sve…
Nekom ništa…
Neko je nama sve…
Neko ništa…
I to realno nema baš puno veze ni sa tim kakvi smo mi…
Ali ni oni…
I ukoliko nam je neko namenio negativni predznak…džabe nam sav trud da povećamo broj iza toga…
Jednostavno su to drugi koordinatni sistemi…
Koji se nigde ne dodiruju…
Šišmiši čuju jedan ospeg zvuka…
Kitovi drugi…
A ljudi sasvim treći…
Ne možemo nikako imati objedinjenu Top Listu Hitova…ma koliko se trudili…
O ukusima samo intelektualno naivni razglabaju…
A zaljubljene savetuju samo još naivniji…
I mislim se dalje kako nam je onda možda jedini spas da postanemo Rumeni Smajli baš po svom ukusu…i da ga na srce pošaljemo tom nekome ko je baš po našem ukusu…
Pa kud puklo da puklo…
Pametnom obično bude sve jasno u par poruka…
Il’ ide…
Ili ne…
Slova i rečenice su tu bitne koliko i u poeziji…koja ionako služi da se izrekne neizrecivo…
Čarolija je obično negde između njih…
I da ne shvatamo stvari suviše lično…
Ako smo sve pogrešno protumačili…
I jednostavno nekome nismo ta Šoljica Čaja…
Nije to nikakav smak sveta…
Ovaj svet je prepun i Rumenog i Nasmešenog…
Čvrsto verujem u to da ko god je tražio… Radio paralelno na svom ličnom Rumenilu i Osmehu…
I nije gubio nadu kad se ispostavi da je nekome samo Kamilica…
Kad tad je pronašao baš ono što mu i treba…
Baš svoju Rumenu Smajlinu…

Saveti koje dobijamo mnogo više govore o ljudima koji nam ih daju…nego o tome šta je zaista ispravno…i šta treba da uradimo…
Sećam se kad je jedna moja klijentkinja…tada studentkinja slučajno zatrudnela pre neku godinu…
Noć je bila lepa i jednostavno se desilo što se desilo…
Kondom je ili spao…ili nije puno pomogao…
Najpre je pitala mene kao svog psihijatra…ja sam joj rekao da mora sama da odluči na osnovu toga ko je ona kao žena…koje su njene fundamentalne životne vrednosti…i šta je za nju najveća radost…a najmanja cena koju mora platiti…i da ću je ja u svakoj odluci podržati…
Duhovnik je rekao da je to od Boga…i da obavezno rodi…da je sve ostalo ogroman greh…
Savetnica sa fakulteta…ono „strong independent feminist“ je savetovala da obavezno abortira i da je sada vreme da sebe razvije kao ženu…na svim poljima…pa će kasnije sve stići…
Muški autor deteta je savetovao takođe da abortira i da su još mladi…i da je sada sve to jednostavno preteško…i da tek treba da uživaju i da se zabavljaju…
Tetka koju mnogo voli…legendica sa jako teškim životom…koja nije imala sreće da sebi rodi svoju decu je oduševljeno rekla…e hvala Bogu nešto lepo i u našu kuću da se desi…i da će joj ona pomoći sa svim…i da su deca najveće bogatstvo…
Stric koji je voleo život…a pogotovo žene…i koji plaća tri alimentacije…je zastupao teoriju da je rano…i da treba tek da proživi…i da su deca ogromno davanje…i odricanje…i nešto što uvek zakomplikuje situaciju…i da mu je mnogo žao što u njenim godinama nije stavio bekpek na leđa i obišao čitav svet…a da to svakako nije moguće kad imaš dete…
Mama je bila neutralna…i najvažnije joj je bilo da do koje god intevencije da dođe…abortusa ili porođaja…to bude na najboljem i najbezbednijem mogućem mestu…i da je njeno zdravlje najvažnije…i glava na ramenima…a da će se sve ostalo kako tako urediti…i da je ona svakako mnogo voli…
Tata je bio smrtno ljut…u smislu kako se to uopšte i smelo desiti…i kao i svaki general nakon bitke je davao savete šta je pre trebalo uraditi…a ne sada kada su odluke mnogo komplikovanije…i zastupao je tezu da je najvažnije da završi fakultet…i povukao se u svoj bes i osuđivanje…i enorman strah da će mu neko koga mnogo voli propasti…a da on ne može da je spasi…što ga je i dovodilo do ludila…
Ginekolog je prokomentarisao da se plod jako lepo razvija…i da izgleda super…i profesionalno i etički predočila rizike i verovatnoće svake odluke…i kada šta mora da se uradi ako će se uopšte i raditi…i takođe savetovala da sama mora da odluči šta je najpametnije…da to nije njen deo posla…
Drugarice su bile podeljene…po onoj staroj sto ljudi…sto ćudi…dvesta mišljenja…
Nasmejana lepojka iz glorije koju je listala kod frizera sa preslatkim žgebčetom u naručju je tvdila da je pravu sreću u životu osetila tek kad se ostvarila kao majka…
Odmah nakon toga joj je na instagramu iskočio stori pet njenih koleginica potpuno egzaltiranih od radosti i euforije i vina na nekon grčkom ostrvu u letnji dan…ono reklama za mladost i bezbrižnost…
I tako…
Jedan potpuni haos…
Galimatijas uticaja…
I rolerkoster emocija…
No uspela je…
Donela je baš potpuno ispravnu odluku u datim okolnostima…
Zrelo…pametno…odmereno…i promišljeno…
Baš u skladu sa sobom i sa svojim vrednostima…
I baš onu koju bi ona savetovala nekome koga mnogo voli…
Istrpela junački cenu…
I udahnula svu radost te odluke…
Prigrlila sebe…
I naučila ozbiljnu lekciju…
Postala Majstorica…
I okrenula se trudu da toj odluci u budućnosti pomogne da bude ispravna…što je ponekad i najvažnije…
Nema globalno ispravnih odluka…
Postoje samo odluke ispravne za nekoga pojedinačno…
I to treba svakome dozvoliti…
I podržati ga u tome…
Bez pametovanja…
A pogotovo osuđivanja ako se ne uklapa u naš referentni okvir…
I znam da vas kopka…
I mene je…dok nije prelomila…
Ali vam neću reći…
Konkretne i pojedinačne odluke ionako nisu važne…
Život je Maraton…
Doduše sa Preponama..
A ne sprint…
Ali mogu vam reći da je sada srećna…
I da je odluka bila sasvim ispravna…
Bravo Mila… 😀

Neki moji klijenti su čvrsto ubeđeni da su loši…
A u stvari…
Oni su samo dobri ljudi kojima su se desile jako loše i ružne stvari…
Ponekad je pravo otkrovenje kada to osveste tokom psihoterapije…
Još je i veće…kada shvate da su ljudi suviše kompleksna bića da bi se mogli naslikati samo sa crnom ili sa belom bojom…
Svi smo mi samo manje ili više sivi…
Šućmurasto je autentična ljudska nijansa…
Pravo pitanje je koju ćemo nijansu odabrati da nosimo…
I za koju ćemo se jako boriti…
Svetlo šućmurastu je jako teško dobiti…
Ali upravo u njenom stvaranju se i pravo majstorstvo Slikara otkriva…

Danas potpuno skrajnuti ali ekstremno važan zadatak roditeljstva je NE uskratiti svojoj deci privilegiju da sami sebi ostvare svoje želje…
Retko šta od pozitivnih i često potpuno dobronamernih uticaja toliko oštećuje…
Osećanje sreće je uvek direktno proporcionalno tome koliko smo na nešto morali da čekamo i koliko je truda bilo potrebno da uložimo da bismo to nešto dobili…
A na ovoj planeti jednostavno nema toliko puno različitih radosti…
Život prosto nije preterano kreativan na tu stranu…
Pa ako na tacni dobiju obične i male…
Vrlo brzo će se zagubiti tražeći neobične i velike…koje uvek imaju i svoju cenu…
Stoga je naš deo posla da im obezbedimo dobre Patike za Trčanje…
Da ih nadahnemo da se trud u životu uvek isplati…
Da im dodamo vodu i čokoladicu kad misle da ne mogu više ni jedan jedini korak da naprave…
Da ih naučimo da je taj osećaj samo prolazna zabluda koja se pobeđuje voljom…upornošću…karakterom i ponosom…
I da u tome i jeste poenta trčanja…
U istrajavanju nad mukom dok idemo u pravcu koji smo sami sebi zacrtali…i koji je baš nama intimno važan…
I da aplaudiramo iz sve snage dok prolaze kroz cilj…
Ali Istrčati Maraton je uvek sasvim lična stvar…

Kad ste psihijatar nema te slave…rođendana ili kafe na kojoj ćete se pojaviti a da vas neko ne priupita – „Je li majke ti reci mi koju dijagnozu ima ovaj političar…pevačica…sportista…ili neka druga javna ličnost?“…
Moj odgovor je uvek isti…
Kako sam na jednom sjajnom kongresu u Strazburu još pre mnogo godina čuo za sjano Goldwater pravilo koje primenjuje Američka psihijatrijska asocijacija (APA) još od 1964.godine…
Naime…
Beri Goldwater je bio pomalo neobičan američki senator koji je želeo da se kandiduje za predsednika…
Kada su pitali članove APA-e da se izjasne da li je on dovoljno psihički zdrav da bude predsednik…američke kolege su konsenzusom odgovorile veoma jednostavno…i to je od tada jasno etičko pravilo kome se moraju povinovati svi američki psihijatri…
„Ako pomenuta osoba nije moj pacijent ja jednostavno nemam dovoljno relevantnih podataka da imam pravo mišljenje o tom pitanju…a ako jeste ja nemam pravo da pričam o tome u javnosti da bih zaštitio pravo na poverljivost i dobrobit mog pacijenta“…
I to je jednostavno najispravnije…
Možda nisam neki zanimljiv gost na slavi…
Ali jednostavno me oduvek iritiraju sveznalice…
I oni koji o svemu imaju mišljenje…
Baš sve znaju…
I sve su oni prokljuvili…
Obično većih neznalica nema…
Pa makar tu manu ne moram imati…
Nema većeg znanja i širine od toga da postanemo svesni da nešto baš i ne znamo…
I da nismo dovoljno kvalifikovani da o nečemu pametujemo…
I da imamo mišljenje…
Nema veće pohvale intelektualnosti…
A to mogu samo veliki…
Na tom istom kongresu sam prvi put i čuo od jednog velikog profesora svetskog ranga da „ne zna odgovor na neko pitanje…ali će pogledati do sutra“…i to me je u potpunosti opčinilo…
Da i najveći mogu da ne znaju…
Ali da će jako potruditi da saznaju…
I po tome se od tada ravnam…
Jer…
Kao što ideja o sveznalosti ima ogroman limitirajući faktor…
Tako i ideja da imamo još mnogo da učimo ima u sebi jedan sjajni potencijal…
Volim onu Ajnštajnovu da su „svemir i ljudska glupost beskonačni…s tim što za ovo prvo nije siguran“…
Čvrsto verujem da je treća beskonačna stvar upravo mogućnost proširenja našeg Znanja…
I dopada mi se ideja da sam i dalje samo Učenik…sićušan spram Nauke…
Ipak je to najlepše doba…

Jedna od najvećih lepota ovog divnog poziva je da što se njime više bavite to će biti i veći dijapazon najrazličitijih mogućih klijenata koji će vam dolaziti…
Doći će vam ponekad jedno za drugim…Kriminalac koji se apsoultno ničega ne plaši…i odmah potom Studentkinja koja se apsolutno svega plaši…
Prvi je odrastao na trnju…i svakom problemu pristupa sa idejom…pa šta…i to ću rešiti…ko i sve do sada…ma idi…šta sam sve ja prošao…imam ja sebe…
A druga najčešće u staklenom zvonu…i potpuno je paralisana idejom da se i njoj veliki životni problemi mogu dešavati…i da većinu njih ipak sama nekako mora da reši…a kako će…kad nije imala priliku da provežba…i da postepeno stekne samopouzdanje…
Prvi je tokom svog odrastanja navežbao narcizam i psihopatiju…
Druga je tokom svog odrastanja navežbala anksioznost i izbegavanje…
I na to vam se i dalja psihoterapija onda svodi…
Na uravnotežavanje…
Na unormaljivanje…
Na urazumljivanje…
Da se Kriminalac spusti sa nivoa „meni se ništa ne može desiti“ na nivo predostrožnosnosti…i da se malo pričuva…
A da se Studentkinja sa nivoa „meni će se sve desiti“ podigne na taj isto nivo…i da malo proživi…
Pa da na primer…po pitanju seksa prvi odbaci ideju da tako divan čovek kao što je on može dobiti neku seksualno prenosivu bolest…
A da ona odbaci ideju da će umreti od side ukoliko obučena sedne momku u krilo…
I da oboje postanu predostrožni oko svog seksualnog zdravlja…da se pozabave kontracepcijom…da mudro biraju…ali i da stignu da se zabave i da jako uživaju…
Imam podjednaku empatiju za oboje…
Svako od nas je mogao postati sve…
Samo da je Roda greškom skrenula dve ulice pre…
Mi ionako nismo tu da sudimo…
Već da saosećamo…
Da podržavamo…
Da budemo tu…
I da pričamo istine…
A istina je uvek u Umerenosti…
Najvećoj ljudskoj supermoći…
I najvećem Majstorstvu…
Pa ko zna…
Zamislite jednog dana tu vezu…
Zamislite njega kako vezuje prvi put u životu pojas…odmah nakon što ga je ona poljubila…dok ga je ispraćala na vratima njihove kuće…
I nju na nekom raftingu kako vrišti od sreće…nakon jedne ljute domaće…znajući da je on tu odmah iza nje…i da život ipak treba posmatrati samo kao jednu avanturu…
Zamislite taj seks…
Zamislite tu decu…
Kako bi divni ti Mali Ljudi bili…
Vaspitani i hrabri…
Baš onakvi kakvi i treba da budu…

Ukoliko smo usamljeni prva stvar koju treba da prestanemo da radimo je da nastavimo da se obezvređujemo kao celokupne ličnosti zbog toga…
To je samo prolazna i promenjiva karakteristika…ne i definitivni pokazatelj da li neko vredi ili ne…
Nije Cica u braku bolja i vrednija od singl Cice…
Niti srećnija vrlo često…
Ali može biti ako to jako želi…pa se potrudi…
Kao što može i postati singl…ako se predomisli…
Ja to uvek zamišljam kao Kuću na Moru…
Neko bi sve dao da je ima…
Neko bi poludeo da mora svake godine na isto mesto…
Ko je tu pametniji?
Ko je tu vredniji kao čovek?
Ili niko…
Ili obojica…
Sve zavisi ko šta voli…
I ko je šta sebi obezbedio da može da izvoli…
Ali ostvarenost ili neostvarenost neke naše želje ma koliko bila velika…nikada ne sme postati merilo naše ljudske vrednosti…
To su babe i žabe…
Druga stvar je da nađemo način življenja u kome će nam biti dobro samima sa sobom…jer ko ne zna sam sebe da usreći…teško će mu i neko drugi pomoći u tome…
Naravno da mislim i na to… 
Treća je da pokrenemo beskrajni i uporni proces unapređivanja sebe…od trbušnjaka do doktorata…preko svega lepog…dubokog…širokog…pametnog i zaista važnog u nama…
A pogotovo na onim poljima koja su interesantna ljudima koje želimo da privučemo…
Četvrta je da povećamo kvantitet osoba koje upoznajemo…
Uvek mi je bilo fascinantno kako rade nuklearni reaktori…
Oni toliko nabudže temperaturu i pritisak u sebi…da postane verovatno da se dva atoma sudare…jednostavno pomognu entropiji da odradi svoju magiju…
Mi to isto treba da uradimo…jer ideja mojih klijenata da će neki Aladin ili Jasmin doleteti na Letećem Ćilimu pod njihov prozor…baš i nije toliko zrela i racionalna…
A svakako ne radi…
I poslednje…treba videti kako mi to uopšte i procenjujemo ko je kvalitet u kvantitetu…
Skoro sam se šalio sa klijentkinjom da ćemo je zaključati kod nas u ordinaciji ako nastavi da nam priča kako njenom sjajnom momku…dileru droge i kriminalcu…sa trećinom života po popravnim domovima i zatvorima zbog nasilja nad svim i svačim…a pogotovo nad slabijima…kako to obično i biva…sjaje oči kada je gleda…i kako je to najbolji ljubavnik koga je ikada imala…a kako joj je onaj fini…čestiti i dobri kolega jako dosadan…
Ima i između…
A između je vazda najbolje…
Važno je da je zabavno ali ne i smrtonosno…
Prosto je…
Čvrsto verujem da kad se mi jako potrudimo…i ovaj odozgo obično pomogne…
I jako volim onaj vic…
Kada statua iz čarobne fontane u jednom trenutku poludi i ne može više da se uzdrži…pa odbrusi čoveku koji kukumavči ispred nje kako mu se nijedna velika želja nikada nije ostvarila…
„A jesi li probao da ubaciš Novčić?“

Prvi i osnovni razlog zašto ljude treba pohvaliti je što niko nikada i do kraja nije u potpunosti siguran u to koliko vredi…koliko nešto zna…koliko je dobar u nečemu što radi…i kakav je to on uopšte…
Drugi je da nema tog čoveka na ovoj planeti koji za nešto autentično i istinito ne može biti pohvaljen…
Treći je da je…u ovom svetu prepunom mržnje…zakeranja…sitničarenja…ružnog i glupog…pohvala ekstremno retka…maltene pred izumiranjem…
A četvrti je da je to siguran način da nekome ulepšamo dan…jer divno je što i za dobru energiju važi ono staro pravilo da ona ne može da nestane…može samo da se prenese…ili preobrati…pa što onda i da ne bacimo tu grudvu…ko zna kad će nam Lavina Lepog zatrebati…ili kome je baš danas neophodna da kako tako pretekne…
Ljudi će ionako apsolutno svaku pojedinost o nama zaboraviti…osim jedne…a to je kako su se osećali u našem prisustvu…
Pa što onda da nas ne pamte po toplom…lepom…dobrom…opuštenom i nasmejanom…
Zato ću uvek i biti u Timu Ljudi Koji Hvale…
Vežbaću oko za lepo…
I usne za pohvalu…
Pa kud puklo da puklo…
Možda sam sa autsajderima…
Ali nekako sam za njih uvek i navijao…
Pa i da ne pobedimo…
Bar će nam duša biti na mestu…
I nama…
A i ovima koje pohvaljujemo…
Pa malo li je to?