Kada radite jedan od ubedljivo najstresnijih poslova na svetu…kao što je to dečija anesteziologija…i svaki dan stojite na tankoj liniji između nekog detinjeg života ili smrti…morate naći nešto za šta ćete se uhvatiti…
Na zapadu će to biti jedno apsolutno poštovanje od strane celokupnog društva…i veoma visok životni standard…koji će vam omugućiti da u svoje slobodno vreme nemate maltene nikakav stres…
Kod nas…kao i uvek…morate improvizovati…
I biti pomalo Čarobnjak…
I fokusirati se na čistu ljubav prema medicini…i životnom pozivu da iznova i iznova dajete sve od sebe kako biste spasli tu divnu…i ni krivu niti dužnu dečicu…
Ukoliko imate tu sreću u nesreći…da ste dete…da vam treba na primer operacija krajnika…i da živite u Beogradu…anesteziju će vam voditi možda moja divna prijateljica…
Prepoznaćete je po velikim…toplim…i pametnim očima…između kape i maske sa šarenim medvedićima…koja kao da skriva osmeh…
Dan pre će vam te dobre oči prilikom preoperativne pripreme naložiti da sutradan pod obavezno ponesete vašu omiljenu igračku na operaciju…da vam bude Talija…i da vam drži strah…
Na slikama je upravo omanji izbor tih igračaka sa njenog prethodnog dežurstva…i onda će ta igračka kada sutra uđete u tu uvek neprijatno i preterano osvetljenu sobu biti najpre nakačena na ekg…i dobiće injekciju…isto kao i vi…malo kasnije…
Odmah nakon toga će vam biti stavljena maska sa inhalacionim anestetikom…i biće vam „naređeno“ da pevate vašu omiljenu pesmu…usput će vam biti rečeno da to uradite obavezno iz sveg glasa…kako bi vas mama ili tata čuli na ozvučenju u sobi u kojoj vaš čekaju preko…svakako fiktivnog…mikrofona u vašoj maski…naravno…neće vam biti rečeno da ćete se što se više derete nagutati i više anestetika…i postepeno postati blaženi…smireni i potpuno bez bola…i straha…
I potom vrhunac…
Čim se probudite…
I vidite te tople…dobre…i pametne oči kako se smeše iznad vas…srećne što je sve prošlo dobro…i što je još jedan bod upisan na ovu našu stranu…dobićete jedno važno pitanje…“Mladi gospodine/mlada gospođice koji je vaš omiljeni sladoled?“…i odmah potom veliki recept u ruke sa sve pravim pečatom na kome piše tipa „pola kile kaprija…hitno!“…i potom…“Mora…džabe se opirete…rana od krajnika je sveža…mora da se razladi dobro…da ne bi bilo nekih komplikacija“…i odmah potom će početi da vas golica…iz sve snage…čisto da vas do kraja razbudi…da proveri da li je sve definitivno dobro sa vama…a i da ne bi ni osetili dok vredne instrumentarke skidaju hiljadu i jedan flaster sa vas…dok se kliberite na sav glas…
Obično ih operišu šestoro za prepodne…
Zamislite tu sobu…
Šestoro malenih junaka…
Šestoro jutros prestravljenih pa potom najsrećnijih i najzahvalnijih majki/očeva…i svi ti kilogrami sladoleda…
I veliku menjažu i mačevanje kašikama kad se svakome smuči svoj…
Kaže moja prijateljica…da uvek svrati do te sobe kada pođe kući…jer se zbog tog prizora se i dalje bavi tim prokletim i blagoslovenim poslom…i ostaje ovde…umesto da lepo crta one obrve…bude gospođa…i uživa po nekim Maldivima…
„Volim ih tako musave dok mašu…
I viču eno moje doktorice…
I potom isto to rade sa svojim igračkama…da pokažu da je i kod njih sve prošlo sasvim dobro…
Taj prizor nema cenu…“
A ja se mislim…
Kakvi su to Diskretni Heroji…
Koliko smo samo srećni što ih još uvek imamo u zemlji…
I koliko volim tu ženu…
Te tople…dobre i pametne oči…
Na koje bih se uvek kladio kada je teško…
I kada nam treba neki Čarobnjak u našem uglu…
Siguran sam da i dalje pred ulazak u salu i dalje ljubi onaj Krstić oko vrata…i govori tihu molitvu Bogomajki…kao onomad kad smo ulazili na ispit iz farmakologije…mada je…kao i uvek štreberski sve znala…i dosta oborila šanse da i jedan kasnije sasvim prosečni psihijatar…koji je odgovarao nakon nje…položi…
Mada…
Znajući je…sada već dugo…
Još uvek razmatram…
Da li se uopšte moli…
Ili nam je sve vreme podmetnut undercover Anđeo…
A to radi samo da bi nam svima zavarala trag…
Da ne bude suviše providno…
A možda i nije bitno…
Nek je čuva Bog…
Kao što ona čuva svu tu dečicu…
Kao što čuva sve nas…

Volim onu staru diplomatsku izreku koja kaže da na međunarodnom nivou ne postoje večni saveznici niti večni neprijatelji…postoje samo večni interesi…
Okreni…obrni…slično je i u partnerskim odnosima…
I tu su samo nečiji interesi večni…
Svakako vremenom promenjivi…
Ali nema većeg ljudskog prava od onoga da svako uvek ima pravo na svoje sopstvene potrebe i želje…
Kakve god one bile…u nekom trenutku…
Pustite godine…papire…običaje…regule i nekretnine…
Na to se uvek treba kladiti…
Što bi nas neko menjao…
Ukoliko možemo da ga nasmejemo…
Da ga smirimo…
Da ga zaštitimo…
I da mu život učinimo smislenijim…lakšim…lepšim…i zabavnijim…
Ukoliko se i dalje raduje vremenu koje provodi sa nama…
I ukoliko zajedno idemo u istom pravcu…ka nekom boljem mestu…sa boljim pogledom…
S druge strane…
Svakako da su okolnosti promenjive…
A kamoli ljudi…
Pa i da nas zamene…
Jaka stvar…
Što bismo se sekirali…
Ukoliko smo paket usluga koje možemo nekome ponuditi kao ljudsko biće…nabudžuli toliko da je potražnja na tržistu za baš takvim društvom maltene neograničena…
Dugo mi je trebalo da shvatim…da ona druga izreka koju volim…“jedan se otegao…drugi se protegao“…
Nikad i nije bila oko tog nekog drugog…
Već oko nas kao Prilike…
A tu je uvek samo nebo granica…

Bukvalno ne pamtim da me je skoro išta tako oduševilo kao kada sam sinoć pročitao onu staru Demokritovu misao da je „sve što postoji u vasioni plod slučajnosti i neizbežnosti“…
Fascinantno…
Samo sam odložio knjigu…i sat vremena blenuo u plafon…i razmišljao o istinitosti tog paradoksa…
Dakle…
Umrećemo sasvim neizbežno…
Naše je da iz petinih žila pomognemo slučajnosti da nam…dok smo još živi…iznedri ljubav…radost i uživanciju…
Neki smisao…koji god odabrali…od bezbroj mogućih…
Ne vidim važniji životni zadatak od tog…

I dalje je jedan od najvećih limitirajućih faktora uspešnosti psihoterapije onaj stari esnafski fazon…
„Koliko je psihoterapeuta potrebno da bi se odvrnula neka sijalica?
Samo jedan…
Ukoliko sijalica ‘oće da se odvrne…“ 
S druge strane…
Baš u tome da neko zaista i poželi da mu stvarno bude bolje…i da to sebi još i dopusti…se i krije najveći potencijal za nečiji preporod…
Ponekad je sva umešnost psihoterapije upravo otključati to zabranjeno krilo nečije duše…krilo zvano „imam neotuđivo ljudsko pravo da budem dobro“…
Čvrsto verujem da za svako postoji ključ…
Ma koliko bio mali ili zaturen…
Ili makar pajser… 

Jedini zdravorazumski i logični odgovor na verbalno nasilje kojem su izložene moje klijentkinje koje partneri vređaju da su „se ugojile…zapustile…zbabile…da im je ovo premalo na telu…a ono drugo preveliko…da su potpuno odvratne kao žene i da bi samo …citiram…lud čovek mogao da želi da ima seks sa takvom jednom spodobom“ je da urade dve stvari…
Pod jedan…da postave sebi pitanje koja je to žena po njima jako privlačna i sexy…i da se onda posvete onoj presmešnoj a tako istinitoj opaski moje kume…koja se bavi estetskom medicinom…i koja kroz osmeh uvek kaže…“Nema kume više neprivlačnih žena…ima samo lenjih i siromašnih“… 🙂
I da se onda jako potrude da i one same sebi postanu takve žene…na sve načine koji su dostupni u Evropi u 2024-oj…a pogotovo u onim koje one lično jako vrednuju…
Jer ništa nije toliko privlačno kao kad je neko siguran u sebe…
I pod dva…da potraže nezavisno ekspertsko konsultantsko mišljenje što je moguće boljih i kulturnijih frajera…po mogućstu jako obdarenih…nežnih…uviđavnih…prezgodnih i vazda spremnih da pomognu dami u nevolji… 😉
Pa da obave jedno malo naučno istraživanje…
Ja ne bih bio psihijatar a da ovde nemam onu staru narodsku asocijaciju o krivini i dlaci…
Koja je tako istinita…
Zato je i važno da konsultanti budu vita jela…zelen bor…i okomiti kao strela…
Sa takvima nijedna žena nikada nije imala problem…
A i znate već da pristojnost nije ne prosuti nikad ništa…nego ne primetiti kad neko drugi to uradi…
Slično je i sa privlačnošću…
Sasvim je ljudski da nas neko ne privlači…
Ima toliko šmekerskih i kulturnih načina kako se uviđavno to nekome može saopštiti…
Ali vređati džezere zato što se meni ne dopada njihov gruv…ili možda uopšte ni ne razumem džez…je svakako osobina glupana…
No dobro…
Volim i onu da je srce Violina…
I staru legendu da svaka prava kad tad pronađe baš svog Virtuoza…
Uzbuđuje me pomisao o Božanstvenoj Melodiji…koju će stvoriti kad se udruže…

Pisao sam već o tome kako uvek na poslednjoj seansi pitam pacijente šta im je najviše pomoglo…
I kako to nikad ne bude nešto stručno već obično bude nešto smešno i sasvim neočekivano…
Tako beše i maločas…
Kad mi je stigla slika od moje pacijentkinje nasmešene od uveta do uveta ispod Ajfelove kule…sa porukom…
„Hvala što ste me naučili da se Junak isto boji…ali stigne kako zna i ume tamo gde mu je važno…i da ako ću već da budem prepadnuta…mnogo je bolje da to budem u Parizu nego u Borči“… 🙂
O kakav lep radni dan…
O kakva lepa profesija…
Hvala svim našim pacijentima koji svojom ogromnom hrabrošću i trudom čine da se mi osećamo dobrim u svom poslu…
Veće satisfakcije od toga nema…
Živeli Diskretni Heroji…
I samo napred…
Čuo sam da je Njujork prosto čaroban u proleće… 🙂

Jedan od načina da pobedimo neodlučnost i smanjimo anksioznost povodom donošenja neke teške odluke je činjenica da ponekad nije ni preterano važno koju ćemo konkretnu odluku doneti u nekoj važnoj životnoj dilemi…koliko okolnost da ćemo u toj novonastaloj realnosti…ponovo IMATI SEBE…i mogućnost da se jako potrudimo da tu odluku ipak učinimo ispravnom na duge staze…ma kako nam bilo na početku…
Jako me to smiruje…
Nije raskid težak ukoliko smo dobra prilika…
Niti otkaz ukoliko smo prepuni znanja…uporni i vredni…
Niti emigracija ukoliko smo fleksibilni…talentovani i kreativni…
Jako me raduje činjenica da sreća pripada porodici biljaka koje se mogu presađivati…
A ponekad im je baš to i neophodno za Raskošno Cvetanje…

Sjajno sam razmišljanje juče od prijatelja koji se dugo bavi pitanjem – ima li život uopšte smisla kada je ovoliko težak…ružan i nepravedan?
Njegov odgovor je sasvim jednostavan…
„Nema…
Ali kako to da kažem mom sedmogodišnjem sinu koga prosto obožavam…koji sedi bezbrižno zavaljen u korpi od bicikle…nasmešen i potpuno zamusavljen od Sladoleda…dok jezdimo oko Ade Ciganlije u prolećni sunčani dan“…
Kakva jednostavna mudrost…
Globalno nema…
Ali lično se uvek može pronaći…

Sećam se kad nam je na jednom kongresu u Parizu kolega iz Njujorka pričao koja su njegova pravila za preskakanje reda na listi čekanja koju ima za svoje klijente…koja je u tom trenutku bila oko godinu i po dana…što je sasvim uobičajno za vrhunske psihoterapeute u njegovom gradu…
Rekao nam je da je on uvek bio protiv uobičajnog američkog pravila da ukoliko želite da ne čekate i da idete preko reda…može ali morate da platite neku sumanutu sumu za prvu seansu…tipa 5-10 puta vaše regularne cene…jer mu je to uvek zvučalo nepošteno i preterano favorizujuće prema ljudima koji već imaju privilegiju da novcem mogu rešiti dosta svojih problema…i da zato nikada nije bio pobornik toga…
I da on ima samo dva principa kako neko može doći preko reda…
Ljubav i Smrt…
Ljubav…ukoliko je to Neko Važan Nekom Njemu Važnom…na primer mama od kolege…ili brat od druga…
I Smrt…kada neko umire uskoro…pa iz objektivnih razloga ne može baš puno da čeka…jednostavno…tamo gde je pošao psihoterapija mu više neće ni biti potrebna…
Svi ostali moraju da sačekaju…
Jer želi da radi maksimalno etički…profesionalno…posvećeno i dobro…
A to je moguće samo kada se radi MALO…
Potom mi se urezalo kada nam je rekao kako je naša sveta dužnost da otkažemo seansu  kada mi nismo dobro psihički…i da je to jedino etički i profesionalno…pa da odemo kod svog psihoterapeuta…ili da se samozakrpimo…kako znamo i umemo…jer je naša obaveza da štitimo blagostanje i dobrobit naših pacijenata…po svaku cenu…čak i od nas samih…
I da je sam psihoterapeut dužan da obezbedi sebi dovoljno kvalitetan život u slobodno vreme…kako bi imao klijentima odakle da da…
Što je drugi suštinski razlog zašto uvek treba raditi MALO…ali što će nažalost neminovno dovesti i do liste čekanja…kod svakog iole kvalitetnog…
I da zato treba jako da podržimo i da se obradujemo svakom novom mladom kolegi koji kreće u ovu divnu i važnu profesiju…
Jer trebaće i klijentima…
Ali i nama samima…
I to mi se sve jako dopalo…
Sećam se kada je Kobi Brajant pričao kako je celo leto pokušavao da navežba neki Džordanov potez…
Da ga ukrade…
I usavrši…
Dok ne postane i njegov zaštitni znak…a ne samo Džordanov…
Ne treba biti puno pametan u životu…
Sasvim je dovoljno da procenimo ko je pametniji od nas…
Pa da počnemo da ih imitiramo…
Što je vazda i bio najveći znak divljenja…
Sve dok to čemu smo se divili ne postane integralni deo i nas samih…
A ko zna…
Nikad ni možemo znati ko se sve na nas ugleda…
A ko će se tek ugledati…
Bolje da se mi pokažemo…
Što je sigurno…sigurno je…

U top pet odgovora na novinarska pitanja u istoriji čovečanstva posebno volim onaj legendarni čuvenog boksera Mate Parlova : „Kako ja mogu biti nacionalist ako sam svjetski prvak? Mnogi to ne razumiju. Nisu bili ni prvaci države, a često niti sami sebe nisu uspjeli pobijediti. Svijet se divio mojim rezultatima i svi su me svugdje prihvaćali kao svoga, bijeli i crni, svejedno. Upoznao sam svijet, i ne mogu biti ništa doli kozmopolit. Tako ja gledam i na sport i na život.“
Druga stvar koja me je potpuno oduševila je misao koju sam uhvatio negde na internetu…zaboravih gde tačno…da država umesto vojnog roka od par meseci…uplati mladim ljudima putovanje u inostranstvo u istom trajanju…
Isto bi koštalo…
A naša država više nikad ne bi mogla biti ista…
Ništa ne leči toliko primitivnost…glupost…mržnju i zatucanost od putovanja…
Od upoznavanja novih ljudi…zemalja…običaja i kultura…prosto nema boljeg školovanja…
A ponekad je i nalakši način da zavoliš svoje…upravo da vidiš kako ti je kad si u tuđem…
A da ne kažem da ko jednom vidi More…
Teško će prihvatiti da nastavi da se baškari u Žabokrečini…
Ili makar više neće toliko uživati u tome…i misliti da je to normalan način življenja…
A onda je već pola posla završeno…
Ne treba mi tu puno da budemo pametni…
Treba samo bukvalno preslikati sve što je najbolje iz inostranstva…sve ono što godinama unazad provereno funkcioniše…a zadržiti ono što je kod nas još lepše…
I naći neki fini Ekvilibrijum…
Kao što ga imaju neki od mojih najvažnijih Profesora…ujedno i najboljih srpskih psihijatara…
Školovani po svetu…
Prepuni najmodernijeg znanja…
A sa našim razumevanjem Duše…
I iskonskim ljudskim kvalitetima bez kojih dobrog lekara nikada nije ni bilo…
Znanje je smrtonosno za predrasude…
I jedini pravi antidot za glupo…ružno…i bahato…
Čvrsto verujem da ljudi na kraju imaju upravo onakav život kakav im dozvoljava veličina njihove pameti…širina pogleda…i znanje koje su uspeli da akumuliraju usput…
A bolje Dohrane za sve to od putovanja…otvorenosti za nova iskustva i kosmopolitizma jednostavno nema…