„Doktore…
Kad biste vi znali koliko su mene do ludila dovodile te njegove Gomilice Čarapa koje je ostavljao svuda po kući…gde god se izuje…
I koliko sam se samo puta izdrao na njega…da ih momentalno skloni u korpu za veš…
Sada…dok je u bolnici…obilazim oko njih kao oko nekih Hramova…
Stanem…
Pogledam ih…
Zaplačem…
Pa se nasmešim kao neki ludak…
I obuzmu me odjedanput neka mila radost…tuga…i nesnosno nedostajanje…
Sve pomešano…
Ako sve bude dobro…i ako ikad izađe iz Tiršove…a hoće…znam da hoće…(krsti se užurbano)…pobacaću majke mi sve police za čarape koje imamo…
U našoj Kući se više nijedna nikada neće složiti…
Nemamo mi više vremena za gluposti…“
Psihoterapija…
Blistavo i strašno zanimanje…
Potresno…
I isceljujuće…
Psihoterapeuti po statistikama ne žive preterano dugo…
Ali makar svaki dan imaju vrlo upečatljive podsetnike na to šta je u životu najvažnije…
Na šta vreme treba trošiti…
I kako u stvari i treba živeti…

Postoji samo jedna stvar koja je važna kada se predstavljate…a to je da u drugoj rečenici…koja sledi onu u kojoj ste rekli vaše ime i prezime…ne počnete da nabrajate izgovore zašto nešto nemate ili niste…
Ako slučajno to radite…
Nije nikakav smak sveta…
Svi smo ljudi i svi grešimo…
E sad…
Ukoliko se pravdate zbog nečega što je nepromenjivo…prihvatite to…i ne dozvolite da vas nešto što nemate ili niste definiše…ne dopustite da vaš invaliditet postane vaš identitet…ma koliko veliki bio…paraolimpijske igre su ionako svake četiri godine…a ne organizuju se samo u sportu…najveći Životni Šampioni se ionako nikada nisu ni bavili njime…već su trčali svoje Intimne Trke…ka svojim ličnim ciljevima…
A ukoliko je promenjivo…
Šta čekate?
Sebe celog obezvređivati zbog nečega pojedinačnog što nemamo je suludo a zbog promenjivih stvari je pomalo i glupavo…
To je kao da kažete da vam je kuća bezvredna zato što je neokrečena…
Četke u ruke dame i gospodo…
Važniji životni zadatak do toga ne postoji…
I ako se nekome divim to su klijenti koji su pod stare dane prestali da se bilo kome pravdaju i izvinjavaju…
A pogotovo sami sebi…
Već su se polomili godinu ili pet da sebi nešto dokažu i ostvare…
Pa sad mogu da se šepure…
I da imaju bogatstvo veće od svih…
A to je da budu ponosni na sebe…
I nasmešeni kad god se pogledaju u ogledalo…
Za njih se više uopšte ne sekiram…
Znam da takvi mogu sve…

Kakve crne zemlje porekla…nacionalnosti…veroispovesti…boje kože…materijalni statusi…nivoi obrazovanja…i društvene pozicije…
Ljude delim isto kao i Muziku na:
Pojačaj do daske…
I gasi to đubre…

Zašto uvek treba biti u vezi sa partnerom koji je Dobra Prilika:
1. Dobre Prilike su obično srećne i zadovoljne sobom…a sa takvim ljudima je uvek lako…lepo…opušteno i zabavno biti…bez nepotrebne drame…
2. Uvek treba biti u dobrom društvu…i provoditi što više vremena sa ljudima koji su bolji od nas…sve dok i mi sami ne postanemo takvi…
3. Prema Dobrim Prilikama morate biti dobri…jednostavno će zahtevati da ih tretirate lepo…zdravo i normalno…i da se stalno unapređujete…ili odoše oni…što je sjajna motivacija za stalni rad na svojim potencijalima…i prezervaciju svega onoga dobrog što već imamo u sebi…svaki sportista će vam reći da je za karijeru uvek najbolje igrati u Najboljoj Mogućoj Ligi…gde te vrhunska konkurencija stalno primorava da daješ sve od sebe…
4. Od Dobrih Prilika je lako rastati se…jer oni rastanke ne shvataju smrtonosno…i kao trajno prokletstvo da nikada više neće biti srećni…zašto bi…kad će se ionako pola grada obradovati što su ponovo slobodni…i stajati u redu da dobije priliku da ih učini srećnim…nema tu puno razloga za plakanje…ljubav je u stvari veoma jednostavna…ako ne možemo više zajedno biti srećni…zašto to ne bismo bili odvojeno…svako za sebe…sa nekim novim Društvom.. i na nekom novom Putu…
A najbolje je što Dobra Prilika možemo postati i mi sami…
Ukoliko se iz petinih žila potrudimo da porastemo na apsolutno svim mogućim poljima koja su važna…
Većeg repelenta za nesreću u ljubavi jednostavno nema…
Ma šta u ljubavi…
Ni za sreću u životu nema veće Amajlije…