Jedna od najvećih prednosti psihoterapije je činjenica da na nju dolazi najveći mogući dijapazon ljudi…sudbina…i životnih priča…
Uključujući i one…koje možda nikako ne biste ni mogli da vidite i čujete…jer prosto ne biste nikada mogli da dođete u kontakt sa njima…
Kao što su na primer Dame Noći…profesionalke…žene koje će sve što je lepo na njima…za manje ili više skromnu nadoknadu…pokloniti svakome ko to želi i može da plati…tih sjajnih Tela bez Duše…koja je sklonjena negde drugde…na sigurno…
Ja sam iz nekog razloga imao jako veliki broj njih na psihoterapiji…do sada u karijeri…jer težak je to život…manje ili više sigurno osuđen na neku psihopatologiju…kad tad…
I shvatio sam da među njima postoji dihotomija između nižeg prizemnog nivoa i hajde da to nazovemo high class elitne prostitucije…
Prve su mi uvek bile mile…i drage…uvek su mi njihov porodični bekraund „od zla oca i još gore majke“ i sudbina „ko ih kleo nije dangubio“ budili nenormalnu empatiju…i potrebu da ih zaštitimo od svog užasa kojem su svakodnevno izložene…na sve načine kako bi jedno društvo moralo da ih štiti…od medicinske zaštite…preko bezbedonosne…do toga da možda postane takvo da nijedna žena time više ne bi ni morala da se bavi…jer krvav je to lebac…
I ovih drugih koje su svesno i po njima vrlo mudro izabrale svoju sreću…i vode se onom starom koju ako napišem pristojno neće biti nimalo dobro…a ta je „bolje sat vremena na ku**u…nego čitav mesec na suncu“…koje obično žive bolje od svih nas…i sa kojima se obično šalim kako me malo profesionalno i akademski boli to što je njihov sat deset puta skuplji od mog…a faktički smo kolege u tolerantnosti…inkluziji…neosuđivanju…sasećanju…empatiji i stručnoj pomoći…spram ljudi koji na ovaj ili na onaj način moraju tu „ljudsku dušu koja će biti nežna prema njima makar na sat“ rentati…jer je teško nalaze ovako besplatno…
I nikad neću osuđivati Naše Napaćene Sestre Profesionalke kako iz zove moj dobri drug harmonikaš…takođe vrlo rentabilan…i stalno u kontaktu sa svakojakim ljudima…koji misle da novcem mogu sve da kupe…
Razlog zašto sve ovo pišem je da bih skrenuo pažnju da imperativ „stop nasilju nad ženama“ MORA da važi i za njih…
Ili čak i pogotovo za njih…
Kao i za svaku drugu ženu…
Jer su možda one i najizloženije ružnom i strašnom i opasnom što muškarci mogu donositi sa sobom…
I da bih ja da se pitam…još koliko danas legalizovao prostituciju…
Baš u cilju zaštite tih žena iz nižih slojeva sreće…jer će ove iz gornjih već nekako i snaći…i zaštiti sebe tako što će opčiniti nekog mnogo jakog da ih čuva…prodajući mu skupo iluziju da ga vole…
Državi bi bilo bolje…
Korisnicima bi bilo bolje…
Ratosiljali bi se neke lažne moralnosti i puritanizma…
I forme koje se ježim…
I uostalom preslikali ono što fantastično funkcioniše u zapadnom svetu…
A najbolje bi čini mi se bilo Našim Napaćenim Sestrama…
Koje bi makar oko nečega mogle da prestanu da brinu…
Volim psihoterapiju…zato što su emocije koje ljudi osećaju mahom iste…a način kako su se one našle u nečijoj duši…potpuno različit…
Moje je da ne osuđujem…
Da razumem…
Da prigrlim…
Da podržim…
I da pomognem…koliko mogu…
Da svako od mene ode za mrvicu bolji…smireniji i radosniji no što je došao…
Voleo bih da više ljudi tako isto razmišlja…
I da čuva svaku ženu sa kojom dođe u susret…
Ma kakva joj sreća bila…
Verujem da bi ovaj svet tada bio još lepši…
Jer bi sva ona silna lepota koju žene donese na njega onda mogla da se ne rasplinjuje na ružno…
No da nam svima svetli…
I ulepšava dane…
Kakva bi to samo bila planeta…

Jedan od najboljih načina da proverimo veličinu nekog čoveka je po tome koja veličina problema može da ga izbaci iz takta…
Jer neko je izgrađen od slamene trske a neko od armiranog betona…
Stoga ja…čim počnu da me jako nerviraju i dovode do ludila sitnice tipa spori konobari…gužva u Beogradu…vremenska prognoza…ljudi koji dišu i generalno samo postoje oko mene…kao i uobičajne životne frustracije koje svako od nas svakoga dana doživljava…samom sebi postavim jedno suštinsko pitanje –
„Je li Đuriću šta tebe onako stvarno muči? Gde boli?“…
I verujte da to nikad nije nešto sitno…
Već uvek nešto veće i bitnije…
I suštinskije…
Ili sam samo sagoreo na max po čemu je moj esnaf oduvek svetski poznat…
Pa se sad Pepeo od Mene bori kako zna i ume da pregura još jedan dan…
I koliko god to bilo bolno saznanje…
Tu se uvek i nalazi lek…
A ne u maltretiranju svih ljudi oko mene…
I širenju ružnog i negativnog i zlog svuda gde se pojavim…
Uostalom znate i za ono Njegoševo genijalno…
Da je hrabrost braniti sebe i svoje od drugog…
A čojstvo braniti druge od sebe…
To važi i za situacije kada mi nismo psihički dobro…
Što moraju ljudi oko nas da ispaštaju…
Najčešće tu nema leka…
On je obično u nama samima…
Pokušajmo tu i da ga nađemo…
Pustite me onih ulickanih automobila što se ne voze da se ne bi isprljali…ili oštetili…
Da znate gde sam sve sa ovim mojim olupanim i najčešće sasvim neopranim srećan jezdio…
I kako mi je samo drag…dobar…lep i pouzdan…
Čvrsto verujem da isto važi i za Okrpljene Duše…
I one su vazda najlepše…

Uvek mi je bio simpatičan onaj fazon kada čovek koji ima problem sa alkoholom zove telefonsku liniju za pomoć alkoholičarima i pita… „Izvinite…šta ono sve beše tačno ide u Mohito?“… 🙂
Iznenadili biste se koliko ljudi iz istog razloga dolazi na psihoterapiju…
Da bi u stvari samo opravdali i dobili „dozvolu“ da rade ono što najviše žele da rade…ma koliko ih to ubijalo…ukoliko im jako prija…
U tim situacijama se uvek setim moje divne Profesorke i briljantnog psihoterapeuta koja bi na takva samozavaravanja obično rekla „Vlado…nisam ti ja majka…ako želiš da propadneš…i uporan si u tome…ko te može sprečiti…odrastao si čovek…molim te samo da mi jasno argumentuješ i ubediš me da nema pametnijeg…boljeg i na duge staze održivijeg načina da se ta tvoja muka reši…i da dobiješ to što zaista želiš…“
Prosto je…
Nebitno je što neko pije…
Bitno je što je žedan…
Mi čvrsto verujemo da je to uvek genetika + rupa u duši nastala ko zna kad…koja onda tera čoveka da pokušava sebe da izleči otrovom…
A još niko nije udavio bol alkoholom i ostalim ubicama u šarenom pakovanju…
Jer je bol nažalost dobar plivač…
Ali zato spram istine…suočavanja…smisla…razuma…truda…karaktera…i dugotrajnog i upornog i suštinskog lečenja pravih uzroka…struke… borbe…i podrške…obično nema nikakve šanse…
Slažem se…da su neke pijane noći uz muziku prosto čarobne…
Ali ići kroz život pevušeći zbog zadovoljstva samim sobom i svojim životom je uvek neuporedivo čarobnije…

Volim onaj stari šoferski fazon kad stari kamiondžija odlazi u penziju nakon četrdeset godina neprestanog voženja i predaje ključeve od kamiona svom sinu koji ga pita – „Tata šta je najvažniji savet koji možeš da mi daš kao otac i stariji kolega?“…a on kaže „Samo ne gledaj u farove koji ti nailaze u susret“… 🙂
Ja često na seansama slično kažem ljudima koji su vazda fokusirani na ružno…ispravljanje krivih drina…i samo vide šta ne valja u svemu i svačemu…“Kad vidite pseće govance na ulici…ne morate baš i zgaziti na njega…i zamazati se maksimalno…sasvim je u redu da ga zaobiđete“…
Jednostavno je…
Vožnja je obično prelepa ukoliko nismo zaslepljeni…
Slično je i sa životom ukoliko smo napustili Muvlju Estetiku…
I navežbali Pčelinju…
To je već pola mentalnog zdravlja…

Često većam sa ljudima sa kojima razgovaram na psihoterapiji oko toga kako da donesu neku važnu životnu odluku…
Ponekad i mesecima…
I sve što se više bavim ovim pozivom shvatam da možda nije ni preterano važno…šta će u nekom posebnom slučaju odlučiti…
Ljudi precenjuju moć minuta i dana…a potcenjuju moć meseci i godina…
I život je svakako Maraton…
I svaka odluka je u stvari i dobra i loša…u zavisnosti od toga kakvi ćemo mi biti u njoj i koliko ćemo se kroz vreme potruditi da pomognemo sudbini da ona ipak postane dobra na duge staze…
Ogromna je komparativna prednost Homo Sapiensa što ima noge…
I što nije drvo…
Te može jako da menja svoje okolnosti…
Ponekad i trčeći…
Nepogrešivnost u bitnim životnim odlukama je detinja ideja…
Naša supermoć je u stvari pogrešivost…
Pa sposobnost da uvidimo da smo pogrešili…
Pa mogućnost predomišljanja…
Pa ultimativno ljudsko pravo da menjamo svoju subdinu…u kom god smeru smo procenili da treba…i koliko god to bilo tektonski i neočekivano…
I da se borimo za svoju sreću…ma koliko vremena i truda nam trebalo…da do nje stignemo…
Volim da gledam trke onih spektakluarno brzih jedrilica preko Atlantika…
Još nijednom nije pobedila ona koja je prvog dana imala povoljan vetar…startnu poziciju…i uhvatila odmah dobar kurs…
Obično pobedi ona koja ima najboljeg Kapetana…
Fascinatno je da ma koliko promenjivi bili vetrovi…talasi…struje…i kursevi kroz tih nekoliko dana…to obično bude isti lik…
Kakva koincidencija…
Isto kao što i u životu obično isti ljudi iznova i iznova pobeđuju…
Pustite pojedinačne odluke…i okolnosti…
Naše je da izrastemo u te ljude…