U moru psihijatrijskih šala i doskočica uvek sam voleo onu „Koje su ti se tablete najbolje pokazale za veš mašinu – Bromazepam…tačno mi bude potpuno svejedno kako je oprala…“ 😀
No kako u svakoj šali ima i pomalo zbilje…
Najveća komparativna prednost lekova za smirenje iz grupe Benzodijazepina (Bromazepama…Lorazepama…Bensedina…Rivotrila…Ksalola…itd) je upravo u tome da u odgovarajućoj dozi mogu svakoga od nas učiniti takvim da nam baš sve postane potpuno svejedno…i da nam više ništa pod milim Bogom ne smeta…
To je u tačno odmerenim indikacijama i situacijama ekstremno potrebno i korisno…najčešće kod ekstremno teških trenutaka…ogromnih životnih nedaća…trauma…nerešivih životnih problema…velikih nesreća ili kod jasno etabliranih psihijatrijskih pacijenata čiji mozgovi sami od sebe ne mogu da se smire…pa ćemo im mi u tome medikamentozno pomoći…kao što bismo i kod epilepsije…
No za većinu nas…
Ti lekovi imaju i jednu ogromnu komparativnu opasnost…
Što bismo želeli da nam postane svejedno i da nam ništa više ne smeta u situacijama koje su ekstraordinarno bolne i neprijatne ali opet nakon kratkog ili dužeg perioda itekako promenjive…
Zamislite da držite prst na usijanoj ringli…a lečite se povećavanjem doze Brufena kako bi vas manje bolelo…
Nema neke logike zar ne…
Pravo je pitanje da li se prst može skloniti ili ne…
Ako može…
Čemu anestezija…
Sklanjaj ga odatle što je moguće dalje…
Dve trećine mojih pacijenata piju lekove za smirenje zbog jednog od pet grupa razloga:
1. Ljubavni problemi
2. Poslovni problemi
3. Porodični problemi
4. Društveni problemi
5. Finansijski problemi
A opet devedeset posto tih problema je upornošću…pameću…
hrabrošću…trudom…kreativnošću i borbom veoma promenjivo…
Možda ne brzo i lako ali na duge staze i mic po mic uređivanjem života i donošenjem ispravnih odluka sasvim sigurno…a ponekad i sasvim…
Zato nikada i ne želimo da našim pacijentima postane svejedno…
Već naprotiv…
Makar i jako bolelo…
Makar i sa suzama u očima…
Makar i drhtali kao prut od straha…važno je da kako znaju i umeju naprave te prve herojske korake u dobrom smeru…
To što im duša jasno stavlja do znanja da nije na mestu na kom bi trebala da bude…i povremeno jako zaboli i hoće da vrisne od muke upravo i služi da ih motiviše da krenu na dugotrajan put da se život milimetar po milimetar uredi…dok ne postane baš takav da je sasvim suludo iz njega uopšte i bežati…i da im bude krivo da i jedan jedini trenutak od te dragocene prilike propuste…
Obezbediti sebi sve to je oduvek i bila najveća nega sebe…
Najveći životni podvig…
Ali i jedini zaista delotvorni lek…