Prezanimljivo mi je kako čovek iz svega može nešto naučiti…
Sređujem danas predavanje o anksioznosti za webinar 18. Marta i razmišljam…pošto je ovo četvrta radionica koju ću organizivati ove godine..kako se učesnici i mailovi koje dobijam od njih kako bi se prijavili za učešće potpuno dijametralno razlikuju…
Prva radionica je bilo o sindromu sagorevanja na poslu…te su takvi bili i mailovi…profesionalni…uredni…svako slovo i zarez na mestu…jasni…koncizni…i sa onim kilometarskim potpisima na kraju koji nabrajaju dokle je ta osoba dobacila u školovanju ili karijeri…plaćanje je bilo promptno…lako…preko online bankarstva…i sve završeno očas posla…jer se nema puno vremena za bacanje…neće se burn out sam od sebe stvoriti…
Druga radionica je bila o tome kako da mladi ne upropaste sebi život već u mladosti…te su takvi bili i mailovi…ćao doco…kako si…š’a ima…potpuno neorganizovani…luckasti i smešni…poneka tetka ili mama koja bi platila za sina…koji naravno ne bi ni došao na radionicu…ili bi igrao igricu na telefonu dok je trajala…i recimo da se jedna trećina učesnika prijavila u poslednjih 24 sata…jer su naravno zaboravili da to urade i pre…i jer je to svakako ogroman period kad si mlad…a i što bi se žurilo…ima toliko toga prečeg da se radi…dok je mesečina…
Treće predavanje je bilo o depresiji…te su takvi bili i mailovi…kratki…teški…mračni…ali sa puno neke lepe ljudske nade da će im konačno biti za mrvicu bolje…i da je to prvi korak na koji su spremni pre odlaska kod psihijatra…i sa opet dosta ljubavi koja se množila u njima…“uplatila bih za moju depresivnu kumu“…“volela bih da trgnem mog divnog supruga…ne znam šta mu je…kao da kišni oblak lije iznad njega…a znate kakav je to jablan nekada bio“…i sa dosta ograničenom komunikacijom…kad da dođemo i to je to…
A jutros čitam i odgovaram na mailove oko predstojećeg predavanja o anksioznosti…i brk mi igra… 😀
Troje me je pitalo da li mora kamera da se uključi…dvoje da li je neophodno da se učestvuje ili može samo da se sluša jer bi „crkli“ ako moraju da se predstave pred svima…moja divna pacijentkinja „stari hipohondar“ me je pitala kako da zna da tog dana neće biti bolesna ili u bolnici ili na pregledu na kliničkom…i da li može da uplati dan pre…(mada ni to nije definitivno sigurno da će biti dobro ali mogla bi da proba)…student me je pitao da li ću mu vratiti novac ako mu nestane internet dok traje predavanje…jer se to desilo već nekoliko puta u 2026-oj…koleginica sa faksa…bečki đak…i štreber koji nam je svima pomagao da polažemo ispite…pola i ne bismo da je nije bilo…Bog da je poživi…i merna jedinica za perfekcionizam mi je postavila oko 247 pitanja vezano za predavanje od kojih barem 200 meni nikada u životu ne bi palo na pamet…ali ću barem 20 uključiti u predavanje jer su sjajne opservacije…a opet i sasvim simpatično luckasti…i nikom normalnom ne bi pali napamet…gospođa u penziji me je pitala da li može da plati predavanje nakon što ga posluša…jer „kako ona da zna da ću ga ja održati i da je neću prevariti…i tako…hiljadu i jedno šta ako…silna potreba da se iskontroliše budućnost…ogroman strah da će se obrukati i ispasti smešni i nedorasli…što da je smrtonosno…sad bi vam ovo moj Lebdeći Duh ovo pisao…
Sve je lakše kad se čovek ne uzima preozbiljno…
I kad sebe prihvati pogrešivog i nesavršenog…a opet jako zainteresovanog da se unapredi i usavrši…
I to me podseti…na prvo predavanje iz psihoterapije kojom se bavim…dobrog starog Epikteta koji je tvrdio da „mi nikada nismo uznemireni stvarima koje nam se dešavaju već načinom na koji gledamo na njih“…
I bi mi milo…
I dalje verujem da je taj način vrlo promenjiv…
Ne baš potpuno…
Ali sasvim dovoljno da se pređe u funkcionalno…korisno…logično i zdravo…
A onda je i sve ostalo u životu promenjivo…
I dalje me to svakog dana raduje kada pođem na posao…
Imam u glavi još barem nekoliko različitih tema za neka buduća predavanja…
No se sad već malo bojim…
Kad spojim nas ljubitelje emocionalnog prejedanja…anoreksičare…one koji pate zbog ljubavi…zavisnike u svojim večitim jurnjavama za dopaminom…pasionirane znatiželjnike o ljudskoj seksualnosti…one preplavljene krivicom i emocionalno nestabilne…bojim se nastaće potpuni kuršlus…😀
Zvaće me iz gugla kada krenu mailovi…
No dobro…
I dalje verujem da se svakom čoveku može pomoći…
Ako ga sagledamo baš tako…
Kao čoveka…
Prigrlimo ga na tom sveobuhvatnom ljudskom nivou…
A jako napadnemo svim silama sve ono što ga onespokojava…muči i pravi mu problem…
A to je i dalje najčešće vezano za to kako o nečemu misli…
I dalje čvrsto verujem da se rešenje uvek tu i može pronaći…
Ali i u to…da je dobro odmereni terapijski Humor usmeren na patologiju…a milujući i podržavajući za celokupnu ličnost naših pacijenata i njih kao ljudska bića…ne puno različita od nas samij…naš večiti i dobro oprobani saveznik…