Odavno sam to primetio razgovarajući sa ljudima sada već i deceniju unazad…i od tada mi je potpuno fascinantno kako neke stvari kao što su…onaj moj smrda od muža…ona moja ajkavica od žene…ono njegovo hrkanje…ono njeno zauzimanje wc-a na sat vremena…onaj njegov dosadni Oliver na radiju u kolima…ona njena nepodnošljiva Stoja kad se kreće na more…oni njegovi pijani kumovi i uvek tri iste anegdote sa fakulteta koje prepričavaju…onaj njen kokošinjac od drugarica i večita pitanja života ili smrti vezana za rasprodaju koju ne smeju da  propuste u Batajnici…postaju male čarobne…nostagične i važne Uspomene onog momenta kada tih supružnika više nema…
Neverovatno je koliko drugačije o svojim muževima i ženama pričaju udovci i udovice u odnosu na ljude koji još uvek imaju svoje supružnike među živima…
Kako bolno i tužno i setno počne da zvuči…miriše mi posteljina na prokleti lenor a ne na njega doktore…nema više nijedne prljave šoljice od kafe u dnevnoj…kakva je prokleta tišina noću u spavaćoj…da poludiš… šta bih dao da još jednom cupkam ispred kupatila dok se gospođa šminka…a onda izađe lepa kao san…e da još jedanput dobri Dragojević zagrmi uz serpentine pored nekog mora u sunčani dan…i da mi je da je još jednom čujem kako zvižduće neki narodnjak dok srećna đuska u hodniku dok se pakujemo za put…da mi je da se još jedanput cela kuća zatrese od grohota njegove kaznene ekspedicije od drugova za slavu…i da ih još jednom samo vidim kako se pijane vraćaju sa nekog ručka…smotane i zacenjene samo njima smešnim stvarima…
Samo da mi je još jednom da smo srećni…nasmejani i ZAJEDNO…
Samo još jedan dan…
Samo još jedan običan najobičniji sat…
Da ništa ne radimo…
I da me pomalo Taj Moj Neko zbog nečega nervira…
Psihoterapija je najteži posao na svetu…jer je smrt na njoj sveprisutna…
I stalno imamo vrlo jasne podsetnike na nju…
Psihoterapija je upravo zato i najlepši posao na svetu…jer nam se iznova i iznova pred očima pokazuje šta je zaista važno…
Da smo srećni…
Da smo nasmejani…
Da se šalimo…
Da smo zajedno…
Da smo zahvalni na svoj toj privilegiji…da imamo Nekog Svog…sasvim običnog…nesavršenog i pogrešivog…ali opet baš našeg i posebnog…i dragog i divnog baš zbog toga što je takav kakav jeste…
Najmudriji među nama su toga svesni još dok je vreme…
Dok još imaju priliku da se napiju iz te Bačve…
I guštaju to Vino svaki dan…
Čašicu po čašicu…
Opijeni tom iskonskom radošću i smislom…
Većih Majstora za Život jednostavno nema…