Od srca sam se nasmejao pre neki mesec kada je moja pacijentkinja…koja se još od tinejdžerskih dana bori sa Bulimijom…slavodobitno i hrabro i nekako jasno i glasno izgovorila na početku seanse „Odlučila sam doktore…neću više da povraćam…to je sada moja prošlost…spojila sam evo već dve nedelje“…
Sećam se kako mi je baš nekako bilo drago i kako sam na osnovu izraza lica i energije koju je donela u ordinaciju nekako zaista i poverovao da je to što govori i istina…
I onda sam je upitao „Bravo…kako se to desilo…kako ste prelomili?“…očekujući naravno da će reći kako joj je puno pomogla mudro odmerena kombinacija lekova koje sam joj propisao…tople ljudske reči…saosećanje…stalna podrška…promena referentnog okvira kako gleda na sebe i sve probleme koje je imala u svom životu još od detinjstva po principu „ko je kleo nije dangubio“…ideja da nema nijednog dokaza da je manje vredna i da mora da se prihvati čak i kad nije savršena…a pogotovo kad je život šiba i kad je ljudi odbacuju…i da nema nikakve potrebe da sebe kažnjava i maltretira…već baš naprotiv…da se tada najviše čuva i podržava…
Kad je sve to moje egoistično kontempliranje kako sam veliki psihijatar prekinuo vrlo aterirajući komentar „Šta kako doktore…izračunala sam da sam prošlog meseca ispovraćala oko 300 eura…ubi me ova inflacija…znate li vi koliko su milke od 300 grama danas?“… 😀
I dodala „Prelazim na trčanje…tako ću sebe emocionalno regulisati od sad…rekli ste da je važno da prija…da smiruje…da leči dušu…i da je dobro za mene na duge staze…zbogom prejedanje…zbogom povraćanje…rešila sam…spremam se za polumaraton ove godine“…
I tako…
Bravo Đuriću…
Kidaš…😀
A u stvari…
Bravo Malena…
Kako god bilo…
Vrlo sam ponosan…
I zadovoljan napretkom…
Nek je i milimetar…
U borbi za mentalno zdravlje…i ljudsku dušu…svaki korak u dobrom smeru je dragocen…
Zato ga i treba slaviti…
Iako se relativno retko dešava…
Ni u jednoj drugoj grani medicine svedočenje ozdravljenju ne pruža toliko satisfakcije…
Neobično sam zahvalan svim našim pacijentima koji nam svojom upornošću…borbom…snagom i hrabrošću tu Radost iznova i iznova omogućuju…