Kad baš više ne znam šta ću sa pacijentima koji su uporni u obezvređivanju sebe…ja im postavim jedno jednostavno pitanje – da li bi to što sebi konstantno ponavljaju u glavi napisali na transparent…i poneli na neki skup istomišljenika…i zastupali i branili to što je napisano životom?
Tipa…
Visoko iznad glave krupnim slovima „Žene koje nemaju decu nisu žene!“…ili „Siromašni muškarci nisu pravi muškarci!“…ili „Student koji je pao godinu ne treba da živi!“…ili „Ružni ljudi ne treba da imaju ljudska prava!“…
Obično je reakcija osmeh…
Shvatanje da su takve rečenice potpuno sulude…nenormalne…neistinite i neprihvatljive…
I duboki uvid da se prema sebi suviše surovo odnose…verovatno imitirajući bolesne…poremećene i oštećene članove svojih porodica koji su ih tako tretirali kad su bili suviše krhki i još nisu mogli samostalno da rezonuju…pa posadili klicu oštećenja i u sledeću generaciju…
No dobro…
Znate kako je sa Klicama…
Kad se uklone korov…paraziti…i nepovoljni faktori okoline…
Kad se doda malo sunca…vode i dohrane…
A tek ako se dodaju i oni presudni faktori dobri poznati svakom pravom baštovanu…kao što su Ljubav…Vera…Nada…Pažnja i Nega…
Da vidite samo te Cvetove…
Da vidite samo to Cvetanje…
Da vidite samo taj Polen svud u vazduhu…
Da vidite samo ta ogromna Cvetna Polja u sledećim generacijama…
Ako me nešto raduje u ovom pozivu to su onda ti prizori kojima povremeno svedočim…