Ponekad kada ne znam šta mi je činiti pribegnem jednom super triku koji sam pokupio na nekoj davnoj psihoterapijskoj edukaciji koja mi se urezala…
Zamislim za tren da čitam Memoare o životu Vladimira Đurića…tamo negde 2066-te…
I postavim sebi suštinsko pitanje – Šta bih voleo da pročitam?
Kog bih žanra voleo da je delo?
Kako bih voleo da se glavni junak ponaša…kako da izgleda…i kakve su mu krucijalne osobine?
Neverovatno je kako uvek znam odgovor na to pitanje…
I još je neverovatnije da tu nikada ne piše ono što obično radim u tom trenutku ponekad i danima (tipa ležao je…samosažaljevao se… jeo…kukao kako je život težak…i čekao da mu Aladinova lampa padne s neba u krilo…i reši sve probleme… 🙂 )…
Ko bi uostalom to uopšte i čitao…
Ja prvi ne bih…
Već je to uvek neka Avanutura…
Puno Borbe…neočekivanih preokreta i truda…
Nedaća i rešenja…
Muke i kreativnosti…
Osmeha…pameti…snage…upornosti i karaktera…
Nepredavanja i ustajanja iz nokdauna…
I na kraju…uprkos svim verovatnoćama… Happy End…sa puno Dobrog Osećaja u grudima…ponosa na glavnog junaka…i zaslužene Uživancije…
I onaj neprevaziđeni osećaj u grudima…“da vridilo je“…
Pa izvol’te…
Godina je tek krenula…
Šta će pisati u vašim Memoarima?
Olovke u ruke…
I raspišite se…
Nek to bude remek delo…
Nek vrca od uzbuđenja…
I nek vam je sa srećom…