Kad baš više ne znam šta ću sa pacijentima koji su uporni u obezvređivanju sebe…ja im postavim jedno jednostavno pitanje – da li bi to što sebi konstantno ponavljaju u glavi napisali na transparent…i poneli na neki skup istomišljenika…i zastupali i branili to što je napisano životom?
Tipa…
Visoko iznad glave krupnim slovima „Žene koje nemaju decu nisu žene!“…ili „Siromašni muškarci nisu pravi muškarci!“…ili „Student koji je pao godinu ne treba da živi!“…ili „Ružni ljudi ne treba da imaju ljudska prava!“…
Obično je reakcija osmeh…
Shvatanje da su takve rečenice potpuno sulude…nenormalne…neistinite i neprihvatljive…
I duboki uvid da se prema sebi suviše surovo odnose…verovatno imitirajući bolesne…poremećene i oštećene članove svojih porodica koji su ih tako tretirali kad su bili suviše krhki i još nisu mogli samostalno da rezonuju…pa posadili klicu oštećenja i u sledeću generaciju…
No dobro…
Znate kako je sa Klicama…
Kad se uklone korov…paraziti…i nepovoljni faktori okoline…
Kad se doda malo sunca…vode i dohrane…
A tek ako se dodaju i oni presudni faktori dobri poznati svakom pravom baštovanu…kao što su Ljubav…Vera…Nada…Pažnja i Nega…
Da vidite samo te Cvetove…
Da vidite samo to Cvetanje…
Da vidite samo taj Polen svud u vazduhu…
Da vidite samo ta ogromna Cvetna Polja u sledećim generacijama…
Ako me nešto raduje u ovom pozivu to su onda ti prizori kojima povremeno svedočim…

Ponekad kada ne znam šta mi je činiti pribegnem jednom super triku koji sam pokupio na nekoj davnoj psihoterapijskoj edukaciji koja mi se urezala…
Zamislim za tren da čitam Memoare o životu Vladimira Đurića…tamo negde 2066-te…
I postavim sebi suštinsko pitanje – Šta bih voleo da pročitam?
Kog bih žanra voleo da je delo?
Kako bih voleo da se glavni junak ponaša…kako da izgleda…i kakve su mu krucijalne osobine?
Neverovatno je kako uvek znam odgovor na to pitanje…
I još je neverovatnije da tu nikada ne piše ono što obično radim u tom trenutku ponekad i danima (tipa ležao je…samosažaljevao se… jeo…kukao kako je život težak…i čekao da mu Aladinova lampa padne s neba u krilo…i reši sve probleme… 🙂 )…
Ko bi uostalom to uopšte i čitao…
Ja prvi ne bih…
Već je to uvek neka Avanutura…
Puno Borbe…neočekivanih preokreta i truda…
Nedaća i rešenja…
Muke i kreativnosti…
Osmeha…pameti…snage…upornosti i karaktera…
Nepredavanja i ustajanja iz nokdauna…
I na kraju…uprkos svim verovatnoćama… Happy End…sa puno Dobrog Osećaja u grudima…ponosa na glavnog junaka…i zaslužene Uživancije…
I onaj neprevaziđeni osećaj u grudima…“da vridilo je“…
Pa izvol’te…
Godina je tek krenula…
Šta će pisati u vašim Memoarima?
Olovke u ruke…
I raspišite se…
Nek to bude remek delo…
Nek vrca od uzbuđenja…
I nek vam je sa srećom…