U top pet rečenica koje sam ikada pročitao na interenetu je svakako i ova nepoznate autorke…
„I ja sam isto bila superiorna osuđivačka gromada dok mi se nije desilo skoro sve što sam mislila da nema šanse ikad da se desi.
Sad manje jedem govna“… 🤣
Životne nedaće i patnja nemaju maltene nijednu dobru i poželjnu osobinu…
Osim one da nam mogu pomoći da otkrijemo ko je od čega napravljen…
One zle čine još gorim…surovijim i bezosećajnijim…
A dobre još boljim…empatičnijim i dobronamernijim…
Ko šta u sebi posadi i zalije…to će mu i porasti…
Zato se one ni ne mogu bolje iskoristiti no da postanemo veći…dublji…širi…jači i benevolentniji ljudi…
Kako me samo ta činjenica da se na kraju krajeva mi u stari pitamo kakvi ćemo ljudi postati neobično raduje…
Kakva je to samo divna okolnost…