Jedna od retkih prednosti toga što mi je ove godine auto više kod majstora nego kod mene samog je to da mogu posetiti neka mesta na kojima nisam sigurno bio preko deset godina…a koja obično zaobilazite kolima…kao što je na primer Autokomanda…ona autobuska stanica gde izlaze svi provincijalci koji dolaze u Beograd sa juga…
Koliko sam samo puta tu i sam izašao kada sam bio student…
I kako sam je samo voleo…
Kao što danas volim trenutak kada jednaput mesečno kročim kroz ona pokretna vrata aerodroma Nikola Tesla…jer znam da neka nova Avantura počinje…tada sam voleo trenutak kade se autobus zaustavi na Autokomandi…i ja kročim na onaj večito izrovani asfalt na stanici iz autobusa…postanem nekako veliki i samostalan…i pomalo Beograđanin…a još više uzbuđen…jer provod počinje…a i kome suštinski život nije lep i uzbudljiv kad je student…i kad vam u grudima bubnji junačko mladalačko srce i radoznali um koji u svemu vidi nešto lepo…a nemate preterano ni briga ni pameti…koje sve pokvare…
No danas me je nešto drugo fasciniralo…
Vi ne verujete koliko je na toj stanici danas bilo Ljubavi…
Momak koji se nasmešio od uha do uha…ugasio tek zapaljenu cigaretu…raširio ruke i iz sve snage ščepao prelepu kovrdžavu devojku iz Niša…maltene sa stepenica autobusa…
Majka i ćerka…možda brucoškinja…koje su izašle iz autobusa iz Velike Plane…možda prvi put u Beogradu…nesnađene i blago prepadnute svom tom bukom i haosom na stanici…ali zajedno…sa tim nameštanjem kragne na njenoj…čini se novoj jakni za studije…da mezimčetu ne bude slučajno hladno…koje samo majke rade sa toliko nežnosti…od 6 minuta života pa do 106 godine svojih mladunaca…koje obožavaju…
Rmpalija od dva metra koji čeka hranu iz Vranja…verovatno nesvestan da i ako se obogati…i obiđe sve one preskupe Michelin star restorane po svetu…nikad ništa neće više voleti i u nečemu uživati od majkine gibanice i kolača od višanja…spakovnih sa puno pažnje…i poslatih po autobusu…sa puno ljubavi…i dobrih namera…
Zaljubljeni par rokera u onim crnim jaknama…iz šaraga…koji u poslednjem milisekundu iskaču pre no što će autobus nastaviti dalje…jer nisu ni primetili da su stigli…i da treba da izađu…ko i svi zacopani tetrebi…ko da je njima i bitno gde će nastaviti da se ljube…
I njih dvoje…nezavisni…ali opet tako slični…dok silaze iz autobusa iz Požarevca…jedno za drugim…lepi…mladi…nasmešeni…elegantni…i čini mi se nekako preterano sigurni u sebe…i odrasli…kao i svi ljudi koje možda niko ovde i ne čeka…ali koji u sebi imaju duboko fundiran osećaj da su vredni…da su voljeni…da mogu i da imaju gde i da se vrate ako im trenutno baš i ne ide…koji mi deluju kao da će osvojiti Beograd dok silaze…mada bih se bojao i za Pariz i Njujork…ogrnuti plaštom samopouzdanja i ljubavi iz kuće…koje imaju samo ljudi koje su jako voleli od začeća do trenutka kada su pošli na fakultet…pa to nose sada u sebi…i svuda…i za koje se nikad ne treba sekirati…
Kažem vam…
Jedno spektakularno mesto…
Jedan tako običan dan…
I tako uobičajne životne priče…
A opet toliko božanstveno lepo…
Uostalom…
Prosto je…
Šta god da vas muči…i čega god da se bojite…i šta god da vam je činiti odgovor je uvek samo jedan…
A to je Ljubav…
Ili nekoga volite…
Ili ste srećnik najveći od svih pa vas neko voli…
Ali veće i važnije stvari na ovome svetu jednostavno nema…
Hvala majstor Bane…
Nemoj baš sad da se opuštaš… 😉