Iako su Afere ponekad najčestitiji…najčistiji…najiskreniji…najzanimljiviji…najlepši…najzabavniji…najvatreniji i najuzbudljiviji način kako se odrasli…zauzeti i porodični ljudi mogu zabaviti…nadahnuti…prolepšati… nauživati…izdušiti…i proživeti…one kriju u sebi jednu veoma neprijatnu činjenicu…
A to je da je Niša u kojoj ljudi na duge staze u aferama mogu biti srećni ekstaordinarno uska i mala…
Mikrometarska bukvalno…
Prvi način kako neko zauzet može postati nesrećan je to da mu se neko drugi jako dopadne a da ga taj neko uopšte i neće…pa da onda pati za njim…
Drugi je da ga hoće…ali da mu onda kada ga konačno i osvoji vrlo brzo dosadi ili postane naporan…zahtevan i problematičan…ili shvati da to jednostavno nije to…pa se razočara…
Treći je da mu se toliko dopadne pa da onda mora da rasturi sve ono što je godinama gradio i sticao…i da unesreći barem nekoliko generacija svoje najbliže porodice…i da okrene čitav svoj život naopačke da bi sebi ugodio…
Četvrti način je da i nekako krene u sve to i da onda shvati da onog sekunda kada vam ljubavnica ili ljubavnik postanu novi muž ili žena…tog momenta će se desiti ista stvar kao kada otkupite službeni auto i on postane vaš…ili kupite kuću na moru…ili se preselite u neki grad koji obožavate turistički…ili pokrenete sopstveni biznis…uglavnom sve ono što vas je radovalo neće više biti toliko lepo…a sto novih muka…obaveza…izazova i problema će se pojaviti…i početi da akumulira…
Ljubavništvo je i lepo jer se tu samo lepe stvari rade…
A život sa nekim je potpuno druga stvar…i tu uvek ima i ružnog…i neprijatnog…i teškog…
To su uvek babe i žabe…
Neuporedive stvari…
I ne treba ih nikada mešati…
I na kraju…a možda i najgore…taj neko će shvatiti u dubini duše onu vrlo tešku i bolnu izreku „bolje nikad nego kasno“…i da je tog nekog čekao celi svoj život…ili da je sada baš pravo vreme za njih takve kakvi su u međuvremenu postali i poželeće sve sa njim…zaljubiti se na max…a taj neko će ga ostaviti nakon što ga je dublje upoznao…ili iz svojih ličnih proračuna šta mu je bolje činiti…što sa sobom nosi i onu ne tako retku tragikomičnu situaciju kada vas ostavi ljubavnik/ca a rođenom mužu/ženi ne možete da kažete zašto ste danima tužni…a vama sve lađe potonule…i suza suzu stiže…😀
I to sve potpada pod ono iskonsko…
Ko uđe kajaće se…
Ko ne uđe kajaće se…
I sve je to samo život…
Pa pola poezije…muzike i umetnosti vam je o nesrećnim i zabranjenim ljubavima…
No…
Ta uska Niša može biti dvojaka…
Ili da tačno znate šta vam treba…kao ljudi koju su se oženili i udali za muškarce i žene „za ženidbu i udaju“…izrodili sa njima decu i stvorili sebi lep život…po pitanju materijalnog…ugodnog i bezbednog…nemaju nikakve velike probleme…samo im je povremeno dosadno i suvoparno…pa se povremeno zabave za svoju dušu…bezbedno…obazrivo…odmereno…mudro i diskretno…i budu ponovo mladi…i ludi i živi…sa ljudima koji su možda iz istih takvih brakova došli…napune baterije…udahnu novu energiju i lepršavost…i još brže se vrate svojoj kući…svom miru i uređenom životu…a ukoliko primete da nešto počinje da liči na neki od gornjih mračnih scenarija…momentalno te odnose prekidaju i iz toga beže glavom bez obzira…jer uvek na prvom mestu čuvaju sebe i svoje…
Ili da u trenutku kada vam je brak odavno klinički mrtav i već uveliko razmišljate o razvodu zbog sebe samog…naletite na Nekog Svog…koji je potpuno vrednosno i ljudski isti kao i vi…i želi i raduje se istim stvarima…i koji je u takvoj životnoj fazi i poziciji i mogućnostima da sa njim možete makar deceniju pred vama zamisliti život iz snova…razvedete se civilizovano i prijateljski od svog sada već bivšeg partnera koga više ne volite…ne razvedete se od svoje dece ukoliko ih imate i ostanete posvećen roditelj i saborac u roditeljstvu…i uzdignute glave…pošteno i čestito i hrabro krenete u novi život…
I onda bude ono divno Đoletovo…
„Hajde povedi me, Crni Labude,
ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me,
sad sam spreman, sad mogu poći…“
I uz mnogo sreće ubodete Đzekpot…
No dobro…
Iako nakon ovog posta deluje da je sve možda mračno i teško…
Najlepša stvar vezana za ljubav…afere…seksualnost i brakove je što su problemi vezani za to uvek na kraju krajeva rešivi…
Za razliku od mnogih drugih o kojima pričamo na psihoterapiji…
Ili ćemo se mi promeniti…
Ili će se promeniti naše okolnosti…
Nekad se bojimo što neke stvari nisu večne…a to je možda i najveća komparativna prednost života…
Ta stalna promenjivost…
I nepredviljivost…
I to što u čemu god bili…uvek tu imamo sebe…
I mogućnost da od sutra okrenemo novi list…i krenemo ka nekoj svojoj odabranoj sreći…
Pa kud puklo da puklo…
A da vam iskreno kažem pitanje je kakav bi svet i bio da toga svega nema…
I da li bi ga uopšte i bilo…
Uvek mi je bila draga ona primorska „da nije Ljubavi ne bi svita bilo“…
Kakva je to samo istina…
E sad što se Ljubav i Regule baš nešto i ne mirišu…
To svakako zna da bude razorno…
Ali i prelepo…
I nadam se da će svako uspeti da nađe sebi svoju sreću…
A pogotovo da će pre no što počne da se sekira pod stare dane da li će i kada umreti…biti čvrsto ubeđen da je makar neko vreme zaista i živeo…
I imati širok osmeh preko lica…i neki čudni mir i spokoj…koji uvek znači samo jedno…
Da vridilo je…