Priča mi pre neku nedelju jedan moj sjajni klijent kako ga je ostavila devojka u koju je zaljubljen do ušiju zbog nekih nepremostivih okolnosti koje su im se isprečile…i koje je u njegovom slučaju maltene nemoguće izmeniti…
I kako mu je ona velikodušno ponudila drugarstvo…umesto ljubavi…i svega…
A da je njemu pomisao na to u prvom momentu bila kao da ga neko poziva na letovanje u njegovu raskošnu kuću na litici pored mora sa samo jednim jedinim uslovom da nikako i nikada ne sme da zapliva u moru…da je to najstrože zabranjeno…
No da je potom uradio ono što pravi muškarci i rade…
Poravnao misli i dušu sa taman dovoljno bijelog vina…
Da sve postane jasnije…
Stavio sluške na uši…
Odvrnuo par onih njegovih najskupljih tužnoljubavnih na max…
Malčice dehidrirao u visini očiju…
I shvatio da je možda drugarstvo i sasvim OK…
I kako je od tog trenutka počeo da joj traži Novo Mesto u duši…
Da preuređuje…lupa zidove i renovira čitave spratove koje je u poslednjih nekoliko meseci uređivao baš po njenom ukusu…dok ju je zamišljao kao Gazdaricu…i vlasnicu te Tanane Nekretnine…a kako joj sada pravi jedan Gostinski Sobičak ni na nebu ni na zemlji u kome će uvek biti dobrodošla kao Prijatelj…
Jer prosto je…
Što bi rekao veliki Neruda…
Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti…
I prava je ljubav u stvari pustiti nekoga da radi tačno ono što želi…
Da nađe sebi mesto pod Suncem i pusti Korenje baš tamo gde misli da će mu biti dobro…
I da procveta u svom punom kapacitetu…
Ubrati cvet je uvek mnogo više ljubav prema sebi…egozam i sujeta…no prema njemu samom…
No diviti mu se kako je raskošan baš tu gde mu je dobro…ili gde će mu tek biti.. je uvek odlika pravih ljubitelja biljki…
No isto važi i za ljude…
A pogotovo za žene…
Što su raskošnije to ih više treba pustiti na miru…
Da ništa ne moraju…
Da bude baš onako kako one žele…
I samo im se diviti…
Greote…
A tako mi je lepršao nedeljama…
Sad mi je kao onaj rođendanski helijumski balon tri dana nakon proslave za koju je kupljen… 
No biće on dobro siguran sam…
Nikad se ne sekiram za ljude koji na odbacivanje reaguju konstrukcijom i rastom a ne destrukcijom…
Ti uvek na kraju budu dobro…
I neuništivi su…
K’o bubašvabe…
Ali ako me je nekada bilo sramota da naplatim seansu…
To je bilo tada…
Jer ja zbilja odavno nisam čuo ništa mudrije…dublje i lepše…
Niti više naučio…
Zamislite samo…
Kakav bi ovaj svet bio kada bi svako od nas razmišljao tako da umesto što pokušavamo da promenimo ljude koje volimo…počnemo da preuređujemo mesto za njih u našoj Duši…
Koliko bi tu srećnih i nasmešenih gostiju bilo…
Kakav bi to samo bio Raskošni Hotel…
Sa neograničenim brojem zvezdica…
I besprekornom ocenom na bookingu…
Pogotovo ako pričamo o Velikim Dušama…
U njima uvek ima mesta za sve…