Baš mi se dopalo pitanje koje nam je juče postovio divni Profesor Julian Beezhold iz Londona – „Šta je najhrabrija stvar koju naši pacijenti rade?“…
Naravno…mi smo kao grupa od trideset psihijatara iz cele Evrope imali barem sto različitih odgovora i ideja…utrkivali se u kreativnosti…dubini i oštroumnosti naših odgovora…no odgovor je zbilja samo jedan…
I toliko potresno jednostavan…
„Izgovorili su nekome da nisu dobro i da im je potrebna pomoć“…
Koliko istinito…
Koliko važno…
Koliko spasonosno…
I koliko je samo važno da svi zajedno  promenimo tu užasno primitvnu…zatucanu… glupu i ružnu paradigmu da nekoga kome je teško u duši smatramo slabićem…
Da li je to neko kome se pokrenuo kamen u bubregu?
I da li on treba da se krišom previja od bolova u svojoj kući da „ne bi ispao slabić“ ako ode do bolnice?
Naravno da ne…
I naprotiv…
I mada se bubrežna kolika smatra jednim od najjačih bolova koje čovek može iskusiti…pouzdano znam da su neke duševne patnje čak i bolnije…
Ogromno je pitanje da li ćemo ikada i biti u poziciji da ih potpuno iskorenimo…
Zato je i važno da promenimo ono što je mnogo lakše promeniti…a to su predrasude…neznanje…ograničenost i glupost…
A ko zna…
Možda će baš to spasiti nekoga koga mnogo volimo…
Možda će baš to spasiti i nas…