Sećam se kao da je juče bilo…šoka koji sam doživeo sa 12 – 13 godina kada su nam na košarkaškom kampu na Kopaoniku rekli da ćemo sledećih sedam dana koristiti samo ruku koja nam nije dominantna…i kako će nam ova glavna…u mom slučaju desna…biti zavezana za telo…i kako ćemo pored toga nositi neke čudne kačkete koji vam stoje u ravni brkova…kako ne bismo mogli da vidimo loptu dok je driblamo…
Ja vama ne mogu da opišem pogibilju na prvom treningu…
Mislim da sam tek treći dan preveo loptu sa koša na koš…bez da mi udari u nogu ili da izađe u aut…i da me ne pogodi u glavu lopta od nekog mog druga kome je isto tako spala…dok se borio sa kačketom i kanapom oko tela…
Ali posle nekoliko dana…kad se mozak navikao…i kad smo se vratili sa planine…svi smo bili makar za 30 % bolji košarkaši…
Bukvalno mi taj osećaj da mogu da posmatram igru…i da je čitam i da imam dve ruke nikada nije prestao…
Urezalo mi se to…
Zato me je i dirnulo maločas kad mi se javila pacijenktinja koja je imala pravi pravcati Karambol prošlog vikenda…
Ono sve po redu…
Nekoliko životnih udaraca iz sve snage u nos…
Manjak podrške i potpuna psihofizička iscrpljenost…
Ludački osećaj praznine…i odbačenosti…
Mržnju prema sebi i svemu na ovom svetu…
Potrebu da se kazni i urniše…jer je ona za sve kriva…
I onda sve po redu…alkohol…prejedanje…povraćanje…samopovređivanje i razmišljanje o tome da je najbolje da prekrati sebi muke…i oslobodi svet od jednog tako bezvrednog i nikakvog ljudskog bića…
U ponedeljak smo se na pregledu dogovorili tri stvari…
Da će piti lekove koje sam joj propisao…sva tri…bespogovorno i na vreme…
Da ćemo je hospitalizovati ako mrak prevlada i ne bude mogla više…da bi je zaštitili…od nje same…dok joj ne bude dobro…
I da će…iako misli da je to glupo i da ne zaslužuje…sledećih nedelju dana tretirati sebe kao nekoga koga mnogo voli…da će u svakom trenutku nedoumice šta da uradi…postupiti onako kako bi posavetovala svoju sestričinu koju obožava…
Zato me je i obradovala poruka od maločas…
„Uspelo je…ovo je bila najbolja nedelja u ovoj godini…nije više mrak…nastavljamo dalje…radi ono sa sestričinom…kida Tetka“…
Čudo je mozak…
Ako sam ja naučio da driblam bez gledanja levom…
I neko sa zlom genetikom i još gorim odrastanjem da se možeš čuvati čak iako nisi u tom trenutku ponosan na sebe…i odnositi se prema sebi kao prema nekome koga voliš…čak iako to u ovom trenutku još uvek ne osećaš…
Zamislite šta je još sve moguće?
Ako bismo pokušali i provežbali…
Ako bismo dali mozgu šansu da se navikne…
A da ne kažem da je sutra ponedeljak…
Pa pridružite nam se…
I dobrodošli…