Jedno od ogromnih životnih pitanja je dilema da li je Zaljubljenost u stvari Zero Sum game…
U teoriji igara…Zero-Sum (nultozbiran) odnos je situacija u kojoj dobitak jednog učesnika u potpunosti odgovara gubitku drugog…
To znači da je ukupan zbir dobitaka i gubitaka svih učesnika jednak nuli…ne dolazi do stvaranja novih vrednosti…već se samo vrši preraspodela postojeće količine….
I to ne mislim u smislu da uzimamo jedni od drugih…i na ono da „tako je to ljubavi…sve se osim tuge deli“…
Nego da početna sreća…ushićenje i radost koju iskusimo…u 3/4 a možda realnije i u 7/8 slučajeva bude kasnije naplaćeno razočaranjem…tugom i bolom koji nam sleduju kasnije…kad Vatra samo ugasne…i ostane samo Pepeo…
I tu se ne zna šta je gore…
Da l’ da nas neko uopšte i ne zavoli…
Ili da nas zavoli pa da ga razočaramo…
Ili da on nas uopšte ni ne čačne…ili nam brzo dosadi…ili upornim greškama izgubi privilegiju da ga uopšte i hoćemo…
Pravo je pitanje da li Zaljubljenost uopšte vredi?
Ja mislim da vredi…
Iz nekoliko razloga…
Najpre…
Kakav je to život bez toga…
Divno je brodu u luci…ali nije on za to stvoren…
Drugo…ako navežbamo mantru da smo u našem filmu glavni junaci upravo mi…onda tu prvu fazu ushićenja možemo potrošiti za lepršanje i za naša najveća dostignuća…uostalom pola su Umetnosti i Sveta stvorili Zacopani Zanesenjaci…u krajnjem slučaju i za guštanje i iskonsko uživanje u lepoti života…u tim malim čarobnim trenucima koji posle postaju divne uspomene…i često ih spominju moji pacijenti koji umiru kada kažu nešto u fazonu „eto…šta je tu je sada…a kako je meni doktore bilo lepo onomad u Dubrovniku…da mi je da još samo jedanput osetim to ushićenje“…a fazu razočarenja i odbacivanja kao motivaciju…jer ni u čemu se ljudi više ne razlikuju no u tome kako reaguju na neuspehe i poraze i odbacivanje…da li se predaju ili ustaju…to jest…da li na gubitke i poteškoće reaguju destrukcijom ili konstrukcijom…i ako sam na nešto ponosan kod sebe…to je što sam ja u stvari jedna ogromna Mazga…i što ako me neko ili nešto neće ja me brate hoću…o još samo kako…imam čitav moj život da to i dokažem…makar sve ovo lepo i važno što sam u njemu stvorio…i iskoristiću tu bol i tugu kao malu nuklernu elektranu za moj rast…i porašću…i postaću za mrvicu bolji i  lepši…najpre sebi…a takav kasnije uvek budem jako privlačan…i svima drugima…
I na kraju…nek je i 1/16…ili 1/1600 razmera…
Nije ni to malo…
Jednom će upaliti…
Jednom će preći u Ljubav…
Čvrsto verujem u to…
A to je već Igra sa sasvim neograničenom mogućnošću dobitka…