Razmišljam ovako lagan…smiren…radostan i ispunjen nekom divnom lepršavom energijom koju uvek imam kad sam na godišnjem odmoru…kako ovaj život možda i nije tako loš…
I kako za sve što nas muči i čega se bojimo ipak postoji kakvo takvo rešenje…
Najbolji lek za strah od smrti je dobro proživljen život…u skladu sa sopstvenim vrednostima i smislom…
Za smrt voljenih činjenica da smo imali priliku da ih volimo…makar neko vreme…jer šta je uopšte i alternativa…da budemo bezbedni od tuge i bola…ali da nikad nikoga ni ne zavolimo…što mi svakako deluje kao neuporedivo gora opcija…
Za ljubavne jade ona drevna francuska izreka da se stara ljubav najbolje leči novom ljubavlju…i ideja da su ti divni osećaji ipak generisani u nama samima…u našoj duši i telu…a da je povod za njihovo lučenje promenjiv i sasvim neekskluzivan…
Za siromaštvo ideja da ćemo i to moći da preživimo…mi privilegovani već i jesmo…i ništa nam pravo da vam kažem nije falilo…i da su najvažnije i najvrednije stvari na svetu ipak sasvim besplatne…
Za sramotu ideja da ipak nismo ništa posebno…i da se automatski ni ne može ništa zbilja strašno oktriti o nama…što nije sasvim ljudski…i što se u istoriji čovečanstva nikad pre nije otkrilo o nekome…
Za gubitak časti i ugleda ideja da za sve što radimo možemo sebe pogledati u ogledalo…čak iako nije baš sve sasvim potpuno ispravno…ali da smo mi sami ipak mirni sa tim…(ili što bi jedan od mojih divnih drugova rekao „makar me DB nikad neće navatati na gomili sa muškarcem…“ )
Za gubitak slave…pozicije i moći ideja da smo vredni čak i kada sve to nemamo…
Za dosadu to da je zbilja bogohulno da u ovako šarenolikom i spektakularno lepom univerzumu ne možemo pronaći nešto zanimljivo…zabavno i inspirišuće…
Za sitne životne problemčiće deja da se sve na kraju ipak nekako reši…pre ili kasnije…
I da nema toliko velike životne muke koja se uz prijateljstvo…osmeh…šegu i kreaciju ne može prevazići…
Za uobičajne životne frustracije stoički kalibrisana i visoko podignuta lestvica tolerancije na frustraciju…jer nije ni poenta da čovek baš sve što poželi i dobije…i da sve bude savršeno…već da mu malo treba da bi bio srećan…
I na kraju za neumitnu prolaznost ideja da smo ga živeli baš onako kako treba…da smo slavili život…i uzeli od njega sve ono divno i sjajno što on nudi…da smo se zabavili…i da smo uživali onako kako baš mi volimo…
Eto to me zaista smiruje…
Činjenica da…iako na prvu ne deluje tako…i život zaista nekad zna da bude ozbiljan protivnik…Smisao…Ljubav…Osmeh…Kreativnost i Uživancija ipak pobeđuju…