„Kako bre ne može Kumo…kuku…čekaj da razmislim malo…hoćeš da ja dođem da mu popušim…ima da može…ne zvala se ja Cica…krećem odmah ka vama“ bi u bukvalno svakim drugim okolnostima u ovom univerzumu…zvučalo sasvim ludo… čudno…i nadrealno…
Osim ako ste u tom trenutku ispred Klinike za ginekologiju i akušerstvo u Beogradu…
Osim ukoliko ste na svom osmom pokušaju vantelesne…
Osim ukoliko problem nije u vama i vašim jajnim ćelijama…
Osim ukoliko vam suze upravo ne kaplju u krilo…na sve one papire i nalaze…što od besa…nemoći…tuge i frustracije…što od hormona…koji trenutno prave potpuni haos u vašim venama…
Osim ako vam jajna ćelija maločas aspirirana željno ne čeka i već se pomalo sekira pod mikroskopom…tu odmah na drugom spratu klinike…spermatozoide koje ste pažljivo i odabrali da vam baš oni naprave potomke na koje ćete biti ponosni…a kojih nema pa nema…
Osim ukoliko je vašem rođenom suprugu…ni krivom ni dužnom…još sto puta gore…dok se od jutros…u znoju lica svog muči da da uzorak tih preko potrebnih spermstozoida…u potpuno neerotičnim uslovima…a nažalost pripada onoj inače privilegovanoj muškoj skupini koja ne može brzo…i apsolutno mu ne ide…kako to i obično biva kad mu vreme nije…
Osim ako imate Kumu…
Sestru…i Ratnog Druga…
Koju ćete uvek pozvati u situacijama kada se lomi da li da se obesite…ili da ipak nekako nastavite da koračate kako znate i umete napred…milimetar po milimetar ka svojim snovima…
Nekoga ko vas voli više nego sebe…
I ko bi vam sve dao…
Nekoga ko se moli za vas…i skočila bi da vas brani i pred čoporom gladnih pasa…
Kao da su oni ikada i mogli nešto Vučici koja brani svoje…
Nekoga ko je Borac…
I ko je Hodajući Smajli…spram koga uobičajne životne i ljudske nevolje nemaju apsolutno nikakvih šansi…
Jer će se uvek naći prilika za neku šalu…doskočicu…fazon i kreaciju spram muke…
Način i put da se nedaće preskoče i zaobiđu…
Da se nekako i ipak stigne do onoga čemu se odavno zaputilo…
Baš jako volim takve ljude…
Male Alhemičare koji menjaju suze u Osmeh…
Ništa u Nešto…
Ružno u Lepo…
I strašno u Blistavo…
Većih Čarobnjaka na ovom svetu nema…
Baš se divim takvim Ljudima Talijama…koji vazda donose sreću…
Nek im sve ide od ruke…i bitnijih organa…
I sve im cvetalo…
Kako bih samo voleo dogodine da privirim na to Krštenje…
Kakva će samo to Fešta da bude…
Kako bih samo da ih vidim zagrljene…pijane…uplakane i nasmešene…dok pevaju na sav glas Neku Njihovu Pesmu još iz studentskih dana…
Nek se ona večno ori svuda oko njih…