Kad sam pre neki dan reklamirao pokvarene točkiće na koferu…dobio sam veoma zanimljivo pitanje u servisu…“Da li je kofer doživeo neko fizičko oštećenje?“…na koje sam ja…kao što bi i svaki psihijatar…imao u trenutku milion asocijacija…i odgovorio možda i neprimereno šalom…“A ne ne…emotivno je povređen…ostavila ga je ljubavnica tik pred poletanje na aerodromu u Madridu sad kad smo bili…a ne može rođenoj ženi ovde da kaže zašto je tužan…pa ga evo ja sad vodam po lekarima“… 
Radnik u sersvisu me je naravno pogledao kao potpunog idiota…i samo mrzovoljno uzeo kofer bez reči na na popravku…
Ja sam se potom izvinio na možda i neadekvatnoj šali o otišao dalje kroz grad…
No posle mi je palo napamet nešto što odavno znam…
Kako naše društvo ima ogromno razumevanje za ljude koji imaju fizička oštećenja na svom telu…na primer od nekoga ko ima gips na nozi se neće očekivati da đipa od sreće u kolu na porodičnoj proslavi…dok se od mojih psihijatrijskih pacijenata to očekuje…kao znam da si anksiozan i depresivan ali svakako smej se sad…raduj se…budi zababan i nemoj da mračiš i kvariš nam atmosferu na veselju…
To je jedna ogromna nepravda…
I u stvari jasan pokazatelj koliko ne razumemo…
Koliko nismo saosećajni…
A ponekad i koliko smo zatucani…primitivni i neemancipovani…
No dobro i to se polako menja…
Psihijatrijske bolesti su bolesti kao i svake druge…
Imaju svoje jasne uzroke…način kako nastaju…kliničke slike…neki svoj očekivani tok i prognozu…ogroman uticaj na sve sfere života pacijenta…i jasan način kako se leče…
A bogami i sasvim iste procente ozdravljenja…kao što imaju i interna medicina ili hirurgija…
Otprilike četvrtinu pacijenata ćemo izlečiti…
Polovini ćemo pomoći sa dugotrajnim i upornim lečenjima da imaju dobre živote…
Dok za četvrtinu najtežih i dalje imamo vrlo loše prognoze…
No trudimo se…
I verujem da će moje mlađe kolege biti mnogo uspešnije u budućnosti stručno…
A da ćemo mi svi ostali više razumeti…podržavati…i biti više saosećajni…i neosuđujući ovako…
Kao Ljudi…
Kao što sam i ja dok sedim u kafiću i pijem pivo sa ovim mojim olupanim koferom…koji nakon izlaska sa hospitalizacije ne zaklapa o tome koliko je voleo njegovu Panelopu iz Madrida…jako zgodnog i lepog…malog crnog kofera sa crvenim tufnama…sa kojim je bio najpre priljubljen tokon leta…a potom sasvim opčinjen…i na kraju i ostavljen…
Biće bolje dobri moj…
Jedna se otegla druga se protegla…
Idemo mi dalje na Put…
Nek stradaju točkići na našim Koferima…
Boljeg povoda za sekiraciju u životu jednostavno nema…
Lažem…
Možda da nam se popunio Pasoš od silnih Putovanja…
Pa moramo da ga menjamo pre isteka…
Da Bog da nam to zauvek bili najveći problemi u životu…