Možda i suštinska razlika između anksioznih ljudi i onih koji to nisu je u tome…što su anksiozni ljudi fokusirani na to šta se sve može loše i strašno desiti…i onda povazdan zamišljaju kako bi im bilo užasno i koliko bi propatili…ukoliko se taj neki zamišljeni horor scenario ostvari…
Dok ljudi koji nisu anksiozni imaju ideju…ako se sada i ovde nešto loše ne dešava…što bih se ja sekirao unapred…ako se ipak desi…ali tek i ako se zaista i desi…tada ću o tome misliti…i reši ću nekako…snaći ću se već…mogu ja to da prebrodim…
JA MOGU SVE DA PREBRODIM…kao ideja je ultimativni protivotrov za anksioznost…
Jer ako možeš bilo čemu što te u životu može snaći da budeš naredan što bi uopšte i strepeo…
A ljudi imaju urođenu sposobnost kao vrsta za to…
Oduvek…
Tu Supermoć zvanu „ostaću na nogama…snaći ću se..rešiću sve kako znam i umem…i kad tad ću naći način da mi bude bolje“ treba u sebi zasaditi i zalivati kao neki Raskošni Kaktus…u sred Pustinje…sve dok ne procveta…a onda ničega lepšeg na ovom svetu nema…
Samo treba sebe iskonski ubediti da ne postoji važniji i moćniji ljudski manir od Prevazilaženja…kao životnog lajt-motiva…
Tako da…
Pustimo visinu i nepristupačnost i bodljikavost Prepreka…koje će svako od nas dobiti na pretek u životu…
Spas je uvek i bio u tome koliko visoko možemo da skočimo…
A tu nikada nije ni bilo granice u mogućem rekordu…