Najlepša stvar u mojoj opčinjenosti psihijatrijskim kongresima i školama u inostranstvu je u tome što sada već imam možda i stotinu kolega i koleginica iz maltene svake evropske zemlje sa kojima se evo već deceniju družim…i skoro svake godine sretnem u nekom novom evropskom gradu…na nekoj novoj konferenciji…da radimo iste one stvari koje su nas i na početku povezale…bistar pogled…prijateljski stav…dobra energija…i potreba da se stalno smejemo…družimo…pevamo…plešemo…i da se ludiramo…a da povremeno svakako i nešto novo naučimo…diskutujemo o spektakularnim lepotama nauke…i razmenjujemo iskustva i anegdote iz kliničke prakse…
Druga najbolja stvar je u tome…što nema te zemlje ili grada u Evropi gde nemam nekog svog…da mi se nađe…da mi pomogne ili mi da neki savet kako da se još bolje provedem…
Ali imaju i oni mene…
A ja imam Beograd…
Raskošno lepu i divlje zanimljivu…drevnu Metropolu…
I tako i bi pre neku godinu…
Moj super drug iz Istanbula mi je samo pustio poruku i rekao…“Hej dobri moj dolazim za vikend u Beograd sa koleginicom…sa kojom bih voleo da se vratim kao devojkom…možeš li mi pomoći?“…u meni je odmah proradio stari kod da se pomogne bratu u tom iskonskom muškom poduhvatu…te sam se potrudio kao da je moja devojka u pitanju da im sve ugodim i uredim…i sve smo se dogovorili u par poruka…
Ono red turističkih obilazaka…tona hrane…dobra rakija…red šetnje uz reke…red onih skrivenih čarolija koje samo mi lokalci znamo…a koje su uvek u svakom gradu na svetu najlepše…iako nikad ne pišu po brošurama…i svako veče uživanje do doske u onome što je u Beogradu i najbolje…a to su njegove Noći…
No prava čarolija se desila poslednju noć…kada su Turci već bili sasvim opčinjeni našim gostoprimstvom i opuštenošću…i već uveliko u zaljubljeni k’o tetrebi…te bi im verovatno bilo lepo i u Atakami…kada smo negde posle ponoći stali u ogroman red ispred jednog beogradakog kluba…i počeli da čekamo…sasvim neizvestan ulaz…jer znate već kako to nekad bude…kada milion ljudi odluči u pola noći da je sasvim mudra odluka da se potvrdno odgovori na ono iskonsko pitanje „gde ćemo dalje?“…
U jednom trenutku se samo prolomio duboki muški bariton koji je maltene prepao sve prisutne…“A neće valjda moj doktor čekati u redu“…
Ubrzo mi bi i jasno šta se dešava…
Ka meni je išao Mrvica…jasno vam je kako može izgledati šef obezbeđenja u beogradskom klubu koji se tako zove…recimo da ja sa 1.92 i 115 kilograma pored njega izgledam kao mladunče šimpanze pored King Konga…i jedan od onih tipova koji taj dosta izazovan posao obavljaju samom pojavom…povremeno i pogledom…a jadna majka onome kod koga su upotrebili i druge metode smirivanja strasti…
Nakon što me je šcepao i izgrlio…i nakon što sam nekako uspeo da udahnem…i došao svesti od tog tektonskog pritiska…samo sam prozborio…“Hej…kako je…vidim da si sada dobro…oporavio si se sasvim…ne piješ…bravo…a bogami i trenira se“…i bi mi drago zbog toga…
Mrvica je ležao kod nas na klinici na intenzivnoj nezi pre neku godinu…zbog delirijuma i psihotične dekompenzacije…jasno vam je da se takvim poslovima baš i ne bave ono jako voljena deca…bečki đaci…iz blistavo uređenih i divnih porodica…i ja ću uvek imati neopisivo saosećanje za ljude koje su rodili loš otac i još gora majka…kojima je život uvek bio od nemila do nedraga…koji su mnogo više hodali po trnju no po crvenom tepihu…koji su Borci…ali koje je sve to u jednom trenutku i stiglo…jer zaista duboko volim reči mog Profe…“Vlado svaki čovek ima pravo na nervni slom…ni ti ni ja tu nismo pošteđeni…naše je da budemo tu uz naše pacijente dok gori…i da ih kako znamo i umemo izvučemo…dok ne povrate pamet i tlo pod nogama“…i nikada nikoga ne osuđujem…svakom se sve može desiti…te sam tako postupao i sa Mrvicom…dok je bio kod nas…kao što bih i sa mlađim bratom koji je zabrazdio…kad su nespavanje…tenzija…alkohol…loši izbori…i ko zna šta sve došlo na naplatu…
Nežno…
Saosećajno…
Podržavajuće…
Stručno…
Ali i oštro i pošteno kada je to za njegovo dobro bilo neophodno…
U fazonu „Volim te…i razumem sve…ali sada moraš da me slušaš…da bi ti bilo bolje“…
I Mrvici je brzo i bilo bolje…
Borci su to…
Njima malo treba…
Trunčica podrške i ljubavi…
I da vidiš kako Kaktus može da procveta i u sred pustinje…
Naravno…da nas je Mrvica odmah uveo preko reda…i rekao konobarici ovi su moji…neka sve bude na max…
Naravno da je turbo folk odmah krenuo da lomi sa ozvučenja da svim onim orijentalnim ritmovima…
Naravno da su se Turci raspametili…i da su im repići odmah zaigrali…da je do kraja večeri moj drug bio na kolenima i sa raširenim rukama…a da nam je njegova novopečena devojka…ugledni istanbulski psihijatar…pokazivala urođenu orijentalnu sklonost ka trbušnom plesu…
Naravno da je noć bila čarobna…
Ujutru dok smo srećni…namireni i nasmešeni izlazili…i kretali ka drugoj najboljoj beogradskoj stvari…Vrućem Bureku Nakon Izlaska…Turčin me je samo opalio iz sve snage po leđima i rekao „Vladimire…ti si Bog…kakva noć…ja sam mislio da je Istanbul pupak sveta…kakva greška…Beograd je pupak sveta“…
I bi mi drago…
I zbog njih…
I zbog Beograda…
I zbog Mrvice…
A bogami i zbog mene…
Jer istina je…
Ljudi će sve zaboraviti o nama…osim toga kako su se osećali u našem prisustvu…
Da li je taj večiti Tas koji odvaja težinu ili lepotu življenja išao nagore ili nadole…
Pošto će život uvek dati svoje…i naturiti hiljadu tona da nas povuku nadole…
Ja ću uvek upirati iz petinih žila…da guram nagore…
Za inat…
Možda je i besmisleno…
Al’ nek se zna na čijoj sam strani…
A i ponekad sve zaista ima smisla…
Jer pogodite…
Ko se sprema za Stambol…
O kebabi…rakijo sa anisom…blistavi Bosforu…i zurle i bubnjevi pojačani do daske ne bih vam bio u koži… 😀