Jako mi se dopalo kada sam juče na nekoj brošuri za letovanje na internetu pročitao sasvim običnu rečenicu a opet nekako tako duboku i sjajnu da se nosim mišlju da mi postane životna mantra…
„Želimo vam od srca da na ovoj sjajnoj destinaciji budete Putnik a ne turista“…
Čoveče…
Pa ova cela planeta je sjajna destinacija…
A šta je život ako ne jedna Odiseja…
I Raskošno Putovanje…
Tako da je možda pravi tren da zanemarimo jurnjavu i da se fokusiramo na lagano…opušteno…lepo i suštinsko…
Da umesto tagovanja lokacije gde smo to ovako divni i bogati uspeli da dođemo na ovoj planeti se usmerimo na to da se zaista dobro provedemo i ispunimo dušu…
Da pored para…pasoša…i telefona što nam je zaista jedino i neophodno…obavezno spakujemo i dobro raspoloženje…
Da se umesto ček liste sa svakim mogućim spomenikom i atrakcijom fokusiramo na provod…malene porodične restorane i natenane ispijenu kafu sa pogledom na čovečanstvo koje prolazi…i posmatranje ljudi koji su našli način da budu srećni na najrazličitije moguće načine…
Da shvatimo da je najbolji lek za nesanicu to da nam glava pada od umora i neispavanosti jer smo život na javi napravili prezabavnim…ispunjenim i prepunim utisaka koje ne želimo da propustimo…
Da su autentični ljudski odnosi…šala…smeh…i anegdote važnije od selfija…
Da putovanje nije samo u nogama i očima…već i u nepcima…nozdrvama…prstima…stomaku…a ponekad i u onim tako važnim a sasvim neopravdano i nepošteno nazvanim bezobraznim delovima nas…
Da se samo jednom živi…i da još nikada nisam razgovarao sa čovekom koji umire…koji mi je rekao da nije trebalo onda da ode na more…trebalo je da ostane kući…i da odmori…i da štedi…
Da kum može da nam postane i neko kosook ili crn…a ljubav života i Parižanka ili Novozelanđanka…
I da su neki gradovi lepi danju…neki noću…a neki tek pred zoru…i to u nekim turistički potpuno neeksploatisanim delovima…koje smo napravili na najlepše…uz pomoć nas samih…malo duše…i puno kreativnosti…
Da je svaka neprijatnost koja se desi…na kraju samo dobra anegdota…samo deo putovanja…i povod za grohot kada kasnije budemo prepričavali…“zamisli šta mi se deslio na aerodromu u Tokiju…od tad bez probiotika nigde…“ 
Da je sve bolje uz čašu dobrog domaćeg vina…
Da su od meka i restorana u centru grada uvek bolja sirotinjska domaćinska jela a la Baka…negde malo sa strane gde jedu lokalci i srećnici koji žive na mestima koje smo došli da obiđemo…i još su i toliko pametni da su toga svesni…
I da se samo jednom živi…
Da sve jako brzo prođe…
Najmudriji od nas to shvate jako brzo…
I jako rano počnu da ga žive na max…
Ne boje se bespotrebno svega i svačega…
A opet nauče da se čuvaju od nepotrebnih rizika…i uobičajnih životnih mišolovki…jer znate već onu staru „da sve što se desi u Budvi…ostaje u Budvi…osim Hlamidije…“ 
I fokusiraju se na ono „ma snaći ću se…pametan sam ja“…
Da su od magneta i onih kugli sa snegom ispod koje piše ime mesta u kome smo…mnogo važniji Osećaj u Grudima koji nosimo sa nekog mesta…
Neka Ideja koja nam je pala napamet…
Neko novo Iskustvo…
Novi Pogled na Svet…
Ili neka Širina u Razmišljanju…
Neosuđivanje…
Pristojnost…
I prihvatanje i uvažavanje različitosti…
I da je Osmeh univerzalna valuta…
I da se sve najvažnije na ovom svetu može postići samo sa njim…
I da je naš novac u stvari samo onaj koji smo potrošili…
A da su najneprocenjivije pojave na ovom svetu sasvim besplatne…
Ali da neće one same doći do nas…
Već je naše da naglavačke zaronimo u njih…
Dok još možemo…
I da Prilike za Radost nikada ne treba propuštati…
I dalje verujem u onu staru da „koliko si srećan toliko si u pravu“…
I u skladu sa tim…
Da od ljudi koji se mogu nazvati Svetskim Putnicima niko nije bolje u ovom životu prošao…
Niti iko zna bolje da živi…
Srećni nam bili svi Puti na koje pođemo…