Sećam se kako me je samo nešto žacnulo u stomaku kada mi je pre neku godinu klijent ispričao kako ga je sa sve Ćerkicom od nekoliko godina starosti ostavila supruga čim je shvatila koliko je teško biti majka…koliko je tu odricanja i požrtvovanja potrebno…i da je ponekad najizazovniji zadatak roditeljstva upravo naučiti da voliš nekoga više od sebe…i samo jedan dan došla i promrmljala „Ja stvarno ne mogu ovo više…preteško je…ja zamišljam život potpuno drugačije…tako mi se ide negde da izludim sa drugaricama…tako mi treba da se iz svega isključim…da budem srećna…i ponovo nasmešena…ja moram da odem dušo…nemoj da se ljutiš“…
Sećam se kako sam momentalno počeo da je osuđujem u sebi…
I pitao se kako može…
Kako joj nije stalo…
Ajde nema veze za ovog mog…muževi su vazda promenjivi…to poštujem…i svakom može da se desi da se zaleti i pogreši u nekom životnom izboru…ali za Ćerkicu…Kovrdžavo Pegavo Pile…sa dobrim detinjim očima…željnim majčinske ljubavi kao što je i svako živo sisarsko čeljde na planeti…
Nekako uopšte nisam imao razumevanja…
No život je najbolji Učitelj…
I uvek postoji način da se sve uredi…
Ukoliko ljudi imaju sebe…
I zaista znaju šta žele…
I iskreni su i prema sebi i prema drugima…
Razdragana mama je bila sasvim kul i dala puno starateljstvo mom klijentu…
I otišla za svojom srećom…
On je to shvatio kad dar…i priliku da zablista kao Tata Godine…
I našao u toj ogromnoj ljubavi prema ćerkici smisao i pokretač da izdrži sve nedaće…
A onda je i Ovaj Odzgor’ malo pripomogao i umešao prste dok je ispred vrtića započeo sasvim uobičajni roditeljski razgovor sa slatkom samohranom majkom rumenog nestašnog bucka…vršnjaka i najboljeg druga njegove čerkice…sa potpuno istom sudbinom…jer verovatno vam je potpuno jasno koliko je momaka-očeva u ovom gradu koji „isto tako ne mogu…nisu oni za to…i preteško je“…
I sad je svako gde i treba da bude…
Razdragana je na nekoj jahtici na moru…u letnji suton…muzika trešti…i pijana je i drogirana…nasmešena od uveta do uveta… lepa kao san…i sasvim lagana…opuštena i srećna…bez ijednog problema i obaveze na svetu…i kao takva vrlo dobrodošla za svako muško društvo na svetu koje ne voli preterano da se upliće a zna puno da uzima i uživa…kao što je i ovo od Buckovog tate…tačnije autora…
A ovo četvoro je na Divčibarama…
Bucko cepa ćevape…i pomfrit…sav zamusavljen od kečapa…
Kovrdžava njupa sladoled…isto tako musava…kao da su rod najrođeniji…
I da se prezivaju Musavčić…
Jezdi se niz zip lajn…
I grli se Sestra na kraju da ne padne…
A odmah potom i zadirkuje Brat dok smotano prelazi preko potoka…malo dalje…
Dva su sedišta u malenom porodičnom suvu pozadi…obrazi ih svo četvoro bole od smejanja…i muzika trešti…u povratku kući…u njihov Mali Topli Dom…u taj isti suton…
Nema većeg roda na svetu…
Niti veće Porodice…
Od njih četvoro…
Jednom ostavljenih…
Pa pronađenih…
Niti veće ljubavi…
Porodičnost nikad nije ni bila krv…
Porodičnost je Ideja da se volimo…
Da smo tu jedno za drugo…
Da ćemo se podržavati i čuvati…
I dati sve od sebe da je Našima makar za mrvicu lakše i bolje…jer smo mi tu…
I ideja da se zna šta je najvažnije…
A i ono…
Da se najbolje živi kada znaš zašto bi momentalno dao svoj život…
Kao što Musavčići to vrlo dobro znaju…
Nek su svi ljudi na ovoj planeti srećni…
Nek je svako sebi pronašao svoj Mir…
Živeli svo šestoro…