Kakva se antologijska scena odigrala pre neki dan dok sam menjao gume kod lokalnog novobeogradskog vulkanizera…
Gužva je bila velika…kao i uvek početkom aprila…
Automobili su se menjali kao na traci…
I ja sam se ne znam ni sam kako zapričao sa Komšijom koji je čekao istu intervenciju na svom mezimcu…
Reč po reč…
Stigosmo i do toga čime se bavimo…
Neobično mi je bilo od prvog trena koliko me je jasno vidljivo i upadljivo Komša poštovao i uvažavao kada sam mu rekao ko sam i šta sam po obrazovanju…
Sve ono to je jako težak posao…svaka ti čast…toliko godina školovanja…takva odgovornost…divim se takvim stručnjacima…e da nam je više takvih ljudi…gde bi nam kraj…država to mora da poštuje…bravo zemljače legendo…itd…
U jednom trenutku je pravi dramski zaplet zaista i započeo…nakon što me je komša upitao „i kako vuče Mečka“…
Odmah mi je bila jasna zabuna…
Pored mog Mezimčeta realne vrednosti pet hiljada eura…subjektivne level neprocenjivo/nemoj neko da mi ga je mrko pogledao…odmah na susednoj dizalici se šepurio najnoviji ponos nemačke autoindustrije…
Trebalo je da vidite komšinu facu kad sam mu objasnio da je moj u stvari ovaj Olupani Lunja pored…
To razočarenje…
Ta rezignacija…
Taj gubitak onog iskonskog muškog respekta…
Taj pad u njegovim očima..
Ta promena u odnosu…
U sekundi od onog „uvaženi doktore Đuriću“ do „vidi druže…pustimo mi sve te tvoje titule…šta ti voziš brate je ključno“…kao ultimativni pokazatelj životnog uspeha…ljudske vrednosti i dostignuća na hijerarhijskim muškim lestvicama…
Komunikacija se brzo završila…
Jer…što bi i gubio vreme sa mnom…
Da sam nešto znao ne bih ovu Šklopociju vozio sa četrdeset…
A meni bi simpatično…
Vratilo me je to na drugu godinu faksa…kada je koleginica u koju sam bio smrtno zaljubljen…ono život bih joj dao…sasvim slučajno tokom neke studentske kafe…prokomentarisala „ja se nikad ne bih zabavljala sa momkom koji nema auto…ma idi…da se mučim i ponižavam“…i sasvim nehotično mi slomila srce…
I sećam se koliko me je boleo taj manjak kvalifikacija…svaki put kad sam overavao studentsku povlasticu za GSP u dobroj žutoj 18-ici sa kojom sam drugovao punih šest godina…i ovom prilikom se zahvaljujem vladi Japana…
I bi mi drago…
Sigurno već od trideset i neke jasno volim sebe…
Nedvosmisleno…postojano i čvrsto…
Bezuslovno se samoprihvatam iako sam sasvim nesavršen…i pogrešiv…
Bez obzira na to šta posedujem…
Dobro znam da sam mnogo više od toga šta vozim…
I na odbacivanje umesto bolom i patnjom uvek reagujem prvo pitanjem „da li mi je sistem vrednosti toga koji me odbacuje blizak ili ne“…
I imam na puno toga na šta da se oslonim…što ja zaista cenim i poštujem…
Ponosan sam na svoje nematerijalne uspehe i postignuća…
I imam sebe i svoj sistem vrednosti kao korektiv…
Jer…
Kad biste samo znali gde smo sve Ovaj Moj Lunja i ja bili…u kakvim sve Avanturama…kakva je sve muzika treštala oko nas…kroz spušene prozire…uz krivudave puteve pored Mora…u zalascima Sunca…gde se ne zna ko je više od nas dvojice uživao…
I koliko nas samo vole ovi naši Dubooki i Bistrooki Intimusi kojima smo se tendenciozno okružili…iako baš i nismo prvoklasne prilike…
I bi mi nekako simpatično…kako sam porastao…koliko sam sigurniji u sebe…i koliko sam očvrsnuo…
Hvala svim Ljudima koji su znali da vole ono što sam zaista ja…i da mi to jasno i pokažu…
Sasvim mi je jednostavno i lako bilo…da i sam navežbam taj manir…
Jer…
Oduvek važi…
Ona legendarna divnog Patrijarha Pavla…
„Mene da ponižava može bilo ko…da se ponizim mogu samo ja“…
Isto je i sa manjkom ljubavi…
Smrtonosan je samo lični…
Uvek je naša sopstvena nesposobnost da se zavolimo pravi uzrok problema…
Ali…
Isto tako…
I suštinski lek…
Ako uspemo da okrenemo paradigmu naopačke…
Pa srećno nam bilo…
I samo napred…
Još ne sretoh čoveka koji ne bi imao šta na sebi da zavoli…
A kamoli u svojoj budućnosti…
Ukoliko se jako potrudi…
I krene u pravom smeru…
Doći će i Mečka…
Vidimo se kad tad Komšo ponovo…