Setio sam se juče dok sam sletao na aerodrom u Beogradu…kako sam se slatko ismejao kad mi je moj divni prijatelj…riznica „dnevna doza prosečnog Srbende“ fazona i pošalica…ispričao kako se u povratku sa kongresa držao starog pravila oženjenih muškaraca…“kupi lep poklončić u free shopu – mali znak pažnje…i odmah sa vrata zaskoči svoju rođenu ženu“…kako je baš to sve i uradio…i kako je onda sve dalje išlo logično i kako valja i trebuje…i kako su oboje baš jako uživali…ali da je najsmešniji deo usledio dok su namireni i nasmešeni ležali u svojoj bračnoj postelji…kad mu je njegovo Ženče…oličenje pameti…intelektualnosti i širine…koju svi obožavamo zbog nestavrno dobrog i politički nekorektnog smisla za humor…reklo „šta bi dušo…opet ništa nisi uradio na kongresu…c c c c…pa kako…među tolikim ženama…brukaš nam kuću…šta sam te i peglala onoliko“… 藍藍藍
I kako su se onda slatko ismejali…
I kako sam se smešio dok je dodavao…“eto i rođena žena me zajebava…trunku autoriteta kao zavodnik više nemam“…
I potom pričao kako je obožava…
I kako je ovih dvadesetak godina ljubavi…pažnje…poštovanja…i grohota koji nekako uvek odzvanja oko njih…proletelo za tren…
Jako ih volim…
Koliko se kao psihijatar bojim ljibomore…posesivnosti…zatucanosti i nasilja…i koliko znam da tu nismo puno odmakli u lečenju…i zaštiti ljudi koje će njihov patrner zatočiti i upropastiti svojim nezalečenim patologijama…toliko volim onu izreku da je ljubav uvek sloboda…trud da budem maksimalno dobar…da pruzim što je moguće više….da ti sve procveta dok si sa mnom…a ti ako zelis budi tu i vrati mi duplo vise nazad…da svi budemo maksimalno srećni dok smo zajedno…i da lepo i mirno proživimo ove naše kratke živote…
Ljubav je nista drugo do rad na potencijalima osobe koju volimo…
Zalivanje te krhke Biljčice dok raskošno ne procveta…
A onda lepšeg prizora nema…
Niti osećaja…
Niti vrednije stvari na ovom svetu…