Kada god mi neki pacijent kaže da je depresivan…moje razmišljanje momentalno kreće u smeru toga da odredimo kakav mu je kvalitet života…
Ukoliko je on objektivno jako loš…takav da bih i ja lično u takvim okolnostima bio tužan…neraspoložen…bezboljan i bez ikakvog osećaja radosti u bilo kojoj aktivnosti…onda to i nije prava psihijatrijska depresija…već više duboka svesnost situacije u kojoj se taj čovek nalazi…
Tu se onda i krije lek…
U promeni okolnosti…ondosno životne situacije…koja će na duge staze dovesti i do poboljšanja raspoloženja…
Ukoliko mu je život objektivno dobar…tu onda moramo biti jako obazrivi…razmišljati stručno psihijatrijski…i brzo reagovati…nekada iz svih topova koje depresija jako ne voli…i kojih se jako boji…
1. Lekovima
2. Psihoterapijom
3. Filozofijom življenja…smislom i identitetom…koji će pomoći da se život razume…i bolje i kvalitetnije uredi
4. Negom…negom…negom i negom sebe
Čvrsto verujem da ljudi koji misle da depresija nikada neće i ne može proći…najčešće nisu probali sve…dovoljno jako…dovoljno dugo…i dovoljno sveobuhvatno…
I da baš zbog toga i ne treba da očajavamo…
Već da se pitamo šta je sledeće kako ih možemo podržati…
Neobično me to smiruje…
I motiviše…da i dalje uporno pokušavamo…
Svi zajedno…
Sve dok se taj prvi Autentični Osmeh konačno ne pojavi…
A tada je biti psihijatar ubedljivo najlepši poziv na svetu…