Koliko sam se samo bojao svega novog što me čeka u osnovnoj školi…ali sam ostao dovoljno dugo tu da steknem druga…
Koliko sam se samo bojao da šutnem na koš u odsudnim trenucima kada se utakmica lomi…ali sam toliko puta promašio…da sam shvatio da je to samo deo sporta…pa onda toliko trenirao da je ponekad ta lopta i ulazila…
Koliko sam se samo bojao da priđem nekoj devojci…ali sam dovoljno puta to na najtrapaviji način koji možete da zamislite pokušao…da je jednoj bilo dosadno i ovulirala je taj dan i bio sam baš njen tip…pa sam shvatio da ni ja nisam najgori…a posle sam samo ponavljao iste glupe fore…koje uvek upale…ako ste dobra prilika…na čemu sam isto bespoštedno i dugo radio…shvativši da je potpuno nebitno šta ćete nekome reći kada prilazite ako imate u sebi baš puno toga što je jako dopadljivo…
Koliko sam se samo bojao prijemnog na medicini…ali sam ga spremao godinu dana…toliko da sam nenamerno zapamtio napamet rešenja onih prokletih zadataka iz hemije…i sećam se tačno tog trenutka na prijemnom kada sam shvatio da ću ipak upisati…
Koliko sam se samo bojao ispita na fakultetu…ali sam toliko uporno izlazio na njih…i borio se sa tremom…da sam shvatio da ću u jednom trenutku ipak propričati…ako sam dovoljno učio…i da će stranice samo početi da mi se otvaraju pred očima…
Koliko sam se samo bojao na svojim prvim seansama…ali sam se dovoljno dugo sedeo u toj fotelji dok mi mozak nije proradio…i dok nisam shvatio da sam ja u tom trenutku specijalizant psihijatrije tek neku godinu…a Vladimir Đurić – Čovek eto već tridedetak…i da psihijatar uvek leči svojom ličnošću pa tek onda znanjem…i onda je čarolija otpočela…
Koliko sam se samo bojao držanja predavanja…dok nisam dovoljno dugo vremena stajao pred svim tim ljudima…dok nisam shvatio da je najvažnije naučiti napamet prvih pet minuta priče…i biti lepo obučen… 🙂 …dok mi mozak ne proradi…i dok ne počnem da pričam kao da sam sa prijateljima…politički nekorektno…skokovito…vrcavo i duhovito…
Koliko sam se samo bojao sistematskih…dok nisam shvatio da ne postoji način da se manje bojim…no da na njih idem…i da je neuporedivo bolje strepeti jednom godišnje umesto cele godine…
Koliko još samo strahova imam…
I koliko je…možda i ponajviše…na moj život uticalo pravilo da svaki strah kome se suočiš da bi dobio neku važnu i bitnu Životnu Vrednost…on se smanji…a ti porasteš…
I da je samo poenta dovoljno dugo ostati tu…biti uporan…i truditi se…da vidiš da možeš…i da će sve biti dobro…
Da se vredi truditi…bojati…i boriti…sve dok ne osetiš jedan od nalepših osećaja u univerzumu…kad strah popusti…a ti pomisliš…čoveče…pa možeš ti ovo…bravo ti ga Đuriću…nisi ti tako loš…
Kakva je to samo Magija…
I koliko smo samo moćni…
Hrabrost uostalom nikad nije ni bila odsustvo straha…
Već Plašt kojim se orgneš dok se probijaš ka svojom Snovima…
Ma koliko pljuštalo…
I nekako je surovo pošteno da ne može da se kupi…i dobije na poklon…već samo stekne…upornim hodom napred i probijanjem kroz nedaće dok se jako bojimo…sve dok jednom strah ne prestane…a mi pobedimo…
Pa pokušajte i vi…
I dalje ne znam lakši način…iako je ponekad zaista preteško…da se dođe do dobrog života…
A onda se sve višestruko isplati…
I lako je onda uživati u lovorikama…
No znate već…
I sreća prati hrabre…
I dalje ne znam bolji…važniji i delotvorniji Manir za usrećivanje od Hrabrosti…
Neobično me raduje činjenica da ukoliko uspemo da postanemo hrabri…lako će nam biti da budemo srećni…
Kako je to samo lepo…
Pa srećno nam svima bilo…
U svim borbama koje nam predstoje…