Kako me je samo oduševila priča moje koleginice koju mi je pre neki dan ispričala…
Naime…ona je nešto menjala ulazna vrata na stanu…i onda je skupila sve stare ključeve koji joj više nisu bili potrebni…vezala ih u jedan svežanj…i stavila ih sa još nekim stvarima u kesu za đubre…i jednostavno ih bacila u kontejner kad je pošla do prodavnice…
U povratku se odigrala prava mala beogradska Čarolija…
Ispred kante ju je čekao Đole…kako to da objasnim…lokalni Cigiš…zadužen za sve kontejnere u njihovom kraju…trijažu i skupljanje svega što bi u njima moglo da ima bilo kakvu vrednost…sa širokim osmehom…onim dobrim očima crnim kao noć…i sa ispruženom rukom sa svežnjem ključeva u njoj…i rečima…“Cico…opet previše radiš…i skroz si rasejana…bacila si slučajno ključeve…sreća da sam video…čekao sam te da se vratiš…da ti ih dam“…😀
Kako lepo…
Kako dobronamerno…
Kako pristojno…
Kako komšijski…
Kako ljudski…
Skoro kao kada je Cica njegovoj ćerkici prošle zime spakovala pun džak šarene garderobe za devojčice koju je njeno pile preraslo…
I kad se Đole zaplakao na primopredaji…onako kako mogu samo ljudi koji u tom trenutku rešavaju neki svoj kao kuća veliki i dugo nerešeni životni problem…zvani „toplo i lepo obući nekoga koga voliš najviše na svetu“…
O kako samo verujem u te koncentrične krugove dobročinstva…uzajamnog pomaganja…i podrške…
U beskonačni transfer dobrog…
Pa ko koliko može…
I kad je u prilici…
O kako samo verujem u onu Betovenovu da „ne znam ni jedan drugi znak superiornosti osim dobrote“…
Bravo Cico…
Bravo Đole…
I živeli…