U top pet izjava koje sam čuo za ovih petnaest godina u psihijatriji…svakako mi je i odvala mog pacijenta…Rmpalije od dva metra…Ljudine iznutra…i Hercegovca kakav i treba da bude…koji mi je na pitanje – „Kako ste uspeli da preživite sve te životne brodolome za tako kratko vreme…i to što ste maltene ostali bez svega…na dnu…i ostavljeni od svih?“…a bogami je tako zaista i bilo po onom starom „ko ga kleo nije dangubio“…odgovorio sa…“A šta kako…tako sam vaspitan…i podignut…bolje malo Narcis nego Visibaba…neće Hercegovački Kamen tako lako pući…trebalo mi je samo malo vremena da se presaberem…da amortizujem sve udarce…da se adaptiram na novonastale okolnosti…i da uspem ponovo da okrenem neki milion…da povratim samopouzdanje…i da se dignem ka’ Feniks iz Pepela…“ 😀
O koliko mi je samo drag…
I koliko je samo istinita ona priča naših Profesora da se psihijatrija ne uči najbolje iz knjiga…već od pametnih i hrabrih pacijenta…koji prevazilazeći svoje Scile i Haribde…i pobeđujući svoje sopstvene demone…nama pokazuju put kako da pomognemo svim ostalim pacijentima…
Hvala vam na tome…
I hvala u ime svih budućih pacijenata…
Ne bih njihovim patnjama…mukama…bolu i problemima bio u koži…
Kad ih oduvamo k’o mače muškatlu…