Između žena koje se ljute i grube su prema muškarcima kojima se ne diže ona stvar…i muškaraca koji se ljute i grubi su prema ženama koje ne mogu da rode nema nikakave razlike…
Idioti su odvajkada ravnomerno raspoređeni i među polovima…i među uzrastima…i među nivoima obrazovanja…
Ljutiti se na nešto što je mahom pod uticajem autonomnog nervnog sistema…koji se zove autonomni jer je autonoman (radi sam od sebe)…je suludo…i malo glupavo…a svakako potpuno kontraproduktivno…
Jer tu sve radi paradoksalno…
Najviše sam se znojio…kad sam sebi govorio „Đuriću…nemoj sad slučajno da si pustio ni kap znoja“…
I one stvari potpadaju pod tu paradoksalnost…
I erekcije i dece će najviše biti tamo gde ne treba…ili bolje rečeno tamo gde NE MORA da ih bude…
Ali meriti nečiju celokupnu ljudsku vrednost na osnovu toga koliko je mililitara krvi u nečijem penisu…i koliko je dece stvoreno u nečijoj materici je suludo…
Pa nismo mi hodajući penisi i materice…
Mi smo mnogo više od toga…
Neponovljivi i kompleksni univerzimi sa ljudskim pravima…
Žive duše koje osećaju…
Umovi koji mogu da misle…i da razumeju…
I svi zajedno treba malo da spustimo loptu…
Da budemo nežniji i više podržavajući…
Pristojniji i bolji…
A pogotovo prema suprotnim polovima…
Prosto je…
Ako ne možeš da pomogneš…nemoj da odmažeš…
Imaš pravo da budeš nestrpljiv i da odeš…ali ne da budeš zao i oštećujići i grub i bezobrazan…
I da se ljutiš što nečije telo ne radi baš onako kako si ti zamislio…jer bi ti tako bilo lepše i zgodnije…
Možeš da se potrudiš da olakšaš…i da podržiš…
I budi fin i dobar uvek…a pogotovo prema nekome ko nije ni za šta kriv…
To je kao da ismevaš nekoga što na rođenju nije dobio nešto što ti jesi…duboko ubeđen da ti to ne može biti uzeto…kao da si nešto posebno…
Ako postoji jedan razlog zašto je dobro što je život surov…to je onda to što će maltene svako dobiti kad tad porciju te surovosti…
Zato i ne treba trčati pred rudu…u oholosti…nadmenosti i ubeđenosti da će nama samima sve uvek ići od ruke…i ostalih organa…
Jer život je dug…
I niko nema tapiju na sreću…
Zato je saosećajnost imperativ…
A najlepše je što kada počnemo bezuslovno da prihvatamo sebe…i dozvolimo sebi da budemo nesavršeni i pogrešivi…i pustimo kontrolu nad svim što nije u našoj moći…i da sve mora biti onako kako smo mi zamislili…
Obično sve bude kako treba…
Njemu se digne…
Ona zatrudni…
A da ne pričam o svim kreativnim rešenjima koja su nam danas dostupna…
2024-ta je…
Sve je rešivo…
Uz malo truda i širokoumnosti…
I alternativnih pristupa…
Ukoliko se volimo…
Ukoliko se podržavamo…
Ukoliko smo nežni i saosećajni jedni prema drugima…
I ukoliko smo zajedno…
Spram bilo čega…
Šta nam onda uopšte i može biti na duge staze nerešiv problem?