Podseti me priča moje pacijentkinje o njenoj divnoj ginekološkinji…Profesorki i Carici…koliko volim Lekare sa velikim L…Legendice…Šmekere i Euridite…koji plene znanjem i gospodstvom…i profesionalce koji i dalje znaju holistički da sagledaju svoje pacijente…
Kada joj se ona požalila nakon redovnog ginekološkog pregleda…kako nema redovan seks…jer ovaj njen dečko stalno nešto zanoveta…i sve mu nešto smeta…te ugojila se…te nije dovoljno negovana…ni proaktivna…ni sređena…te on nema snage i volje…nikad nije trenutak i tako dalje…sa onim majčinsko/stručno/carsko/narodskim… „Dušo…a da ti promeniš malo Pevca…sa tobom je sve u redu…ovo dole ti je sve za divljenje…ko to ne može da shvati…možda i ne treba da bude tu…
A hormoni se obično sami od sebe srede…kad počneš da čuvaš sebe…staviš se na prvo mesto…i ponekad malo ugodiš sebi…izDušiš i odmoriš…ispavaš se i jedeš kako treba…te ti redovan seks sada…kao tvoj izabrani ginekolog i stručnjak iz oblasti ženskog zdravlja…naređujem i propisujem…
Do sledeće kontrole…
Da mi to Dušo obavezno oposliš…
Na ovaj ili onaj način…“ 😀
Koliko sam samo bio ponosan na sebe kad sam upisao medicinu…
Što ću se pridružiti tom Svetom Esnafu…
Koliko mi je samo drago da još ima Koleginica i Kolega…Carica i Careva…zbog kojih će neko dete i ovog juna poći na taj prijemni sa istom idejom…
Da pomaže…
Da leči…
Da smanjuje bol…
Da sedi sa nekim u muci…dok ne smisli šta će i kako će…da bude za mrvicu bolje i lakše…
Da podržava…
Da teši…
Da govori istinu…kakva god bila…
Da zasmeje nakon suza…
Da ne očajava…i onda kada su samo čuda još preostala…
I da dá sve od sebe…da svako ko je tog dana došao u njegovu ordinaciju…a niko tu bas srećan i ne dolazi…izađe za mrvicu smireniji…hrabriji i opušteniji…
A ponekad i radosniji…
Jedino se zbog toga medicina i treba upisivati…
Svi ostali razlozi su samo pošteno zasluženi garnirung…
I nagrada u vidu uvažavanja i poštovanja od strane društva…i lepog življenja…
I na ovom svetu…
A i na onom…