Podsetila me je maločas pesma koju je na svom profilu podelila jedna moja divna prijateljica…hodajuća reklama za Beograđanke…i sve što je u njima čarobno…kako je jedan od ultimativnih protivotrova sa anksioznost i depresivnost u stvari Osećanje Smisla u življenju…
A da većeg smisla od ljubavi teško da ima…
By the way…nekad je za dušu…mentalno zdravlje…bistrinu pogleda i širinu uma…bilo veoma važno sa kim sedite u kafani noću ili ispijate kafe danju…
Danas je to koga pratite na mrežama…
Neka kriterijum uvek bude to kako vam je u umu…očima…osmehu…stomaku i duši dok se baškarite na njihovom profilu…
Ako je bolje i lepše i lakše ostanite…
Ako nije…samo idite dalje…
Život je toliko kratak…
I toliko stvari u njemu ne biramo…
Kakva je samo sreća da je to na šta ćemo usmeriti pažnju sasvim pod našom jurisdikcijom…
Pesma me je dirnula do kosti…
I prosto je savršena…
„Ovo je ljubav:
kada živeti
ukida potrebu
da se čini.
Kada je dovoljno
da govorim s tobom
ili ćutim s tobom
ili da te gledam
ili samo vidim
ili samo znam da si tu
ili samo znam da jesi
da još nisi mrtva
pa ne može ništa da me spreči
da preživam tkivo naše uzajamnosti
to sve gušće, sve dublje tkivo
što nas sve više opija i sve dalje
odvaja od smešnog
sveta smrtnog
smrtostrepnog.“
// ,,Besmrtnici“, Aleksandar Tišma
Prosto je…
I odavno znam…
Ko ima svoje zašto…izdržaće bilo koje kako…
Čvrsto verujem da ovaj „smešni svet smrtni smrtostrepni“ nama apsolutno nikakavu šansu spram Ljubavi…
Možda smo svi zajedno…i sa ove i sa one strane…zaboravili koliki je njen isceljiteljski potencijal…
Ispravimo svi zajedno to…
I mi lekari…
I mi pacijenti…
Uskoro će zima…
Sad je pravi tren da se zaljubimo ili da zavolimo…
Pa nek’ puše…
Šta nam uopšte i može biti…
Ukoliko smo jako zgrejani i sasvim ušuškani iznutra…