Месечне архиве: октобар 2024

Simpozijum

Оставите одговор

Veliki pozdrav iz Beograda sa Simpozijuma „Psihijatrija i inovativne tehnologije“ – Klinike za psihijatriju KCS…
Bogami…
Veštačka inteligencija i ostale moderne đakonije na velika vrata ulaze i u ovu našu struku…
Ipak…
Na sedenje u istoj prostoriji sa čovekom koga boli duša…na empatiju…poštovanje…ponekad i samo saosećajno ćutanje…a uvek naučno utemeljenu stručnu podršku…što sve predstavlja srž moderne psihijatrije…još uvek imamo esnafski monopol…
Ne znam da li je to prokletstvo…
Ili blagoslov…
Jer…
Nema puno težih poziva…
Ali ni puno lepših…
Kada muka…bol i patnja prestanu…
I kad izbijemo na onu radosnu stranu…
Ukoliko ćete nam pomoći da to bude brže…lakše i delotvornije…
Dobrodošli dragi roboti…androidi…veštačka inteligencijo…i svakojake aplikacije…i novotarije…
Duševne bolesti…drž’te se…
Ne bih vam bio u koži…

Farovi

Оставите одговор

Volim onaj stari šoferski fazon kad stari kamiondžija odlazi u penziju nakon četrdeset godina neprestanog voženja i predaje ključeve od kamiona svom sinu koji ga pita – „Tata šta je najvažniji savet koji možeš da mi daš kao otac i stariji kolega?“…a on kaže „Samo ne gledaj u farove koji ti nailaze u susret“… 🙂
Ja često na seansama slično kažem ljudima koji su vazda fokusirani na ružno…ispravljanje krivih drina…i samo vide šta ne valja u svemu i svačemu…“Kad vidite pseće govance na ulici…ne morate baš i zgaziti na njega…i zamazati se maksimalno…sasvim je u redu da ga zaobiđete“…
Jednostavno je…
Vožnja je obično prelepa ukoliko nismo zaslepljeni…
Slično je i sa životom ukoliko smo napustili Muvlju Estetiku…
I navežbali Pčelinju…
To je već pola mentalnog zdravlja…

Atlantik

Оставите одговор

Često većam sa ljudima sa kojima razgovaram na psihoterapiji oko toga kako da donesu neku važnu životnu odluku…
Ponekad i mesecima…
I sve što se više bavim ovim pozivom shvatam da možda nije ni preterano važno…šta će u nekom posebnom slučaju odlučiti…
Ljudi precenjuju moć minuta i dana…a potcenjuju moć meseci i godina…
I život je svakako Maraton…
I svaka odluka je u stvari i dobra i loša…u zavisnosti od toga kakvi ćemo mi biti u njoj i koliko ćemo se kroz vreme potruditi da pomognemo sudbini da ona ipak postane dobra na duge staze…
Ogromna je komparativna prednost Homo Sapiensa što ima noge…
I što nije drvo…
Te može jako da menja svoje okolnosti…
Ponekad i trčeći…
Nepogrešivnost u bitnim životnim odlukama je detinja ideja…
Naša supermoć je u stvari pogrešivost…
Pa sposobnost da uvidimo da smo pogrešili…
Pa mogućnost predomišljanja…
Pa ultimativno ljudsko pravo da menjamo svoju subdinu…u kom god smeru smo procenili da treba…i koliko god to bilo tektonski i neočekivano…
I da se borimo za svoju sreću…ma koliko vremena i truda nam trebalo…da do nje stignemo…
Volim da gledam trke onih spektakluarno brzih jedrilica preko Atlantika…
Još nijednom nije pobedila ona koja je prvog dana imala povoljan vetar…startnu poziciju…i uhvatila odmah dobar kurs…
Obično pobedi ona koja ima najboljeg Kapetana…
Fascinatno je da ma koliko promenjivi bili vetrovi…talasi…struje…i kursevi kroz tih nekoliko dana…to obično bude isti lik…
Kakva koincidencija…
Isto kao što i u životu obično isti ljudi iznova i iznova pobeđuju…
Pustite pojedinačne odluke…i okolnosti…
Naše je da izrastemo u te ljude…

Čukanje

Оставите одговор

Posmatram jutros simpatični par vršnjaka koji su se čuknuli na Brankovom mostu…kako se klibere…razmenjuju telefone i rešavaju tu uobičajnu gradsku neprijatnost na jedan dosta civilizovan način…k’o da smo u Ženevi…daleko bilo…
I setih se jednog od mojih najvećih stručnih uspeha tokom dosadašnje karijere…kada se moja klijentkinja…duboko ranjena usamljenošću i posledičnim osećajem da mora da njoj nešto grdno fali čim je niko neće…isto tako čuknula sa jednim simpatičnim bradonjom prilikom dolaska na seansu…pa potom izašla sa njim na kafu kako bi rešeli sve formalnosti…pa počela da se smeje na njegovo lupetanje…pa se zaljubila…pa verila…pa prestala da dolazi…što je i ultimativni cilj svake psihoterapije…
Da se rastanemo bolji…mirniji i srećniji no što smo se sreli…
Posle smo se zezali…kako ono što ja uvek kažem usamljenim ljudima „da im neće Aladin doleteti na ćilimu pod prozor i povesti ih u noć“ i da moraju da se ponude sreći…može i jeftinije da prođe…u ovo doba preskupih limara…
No dobro…
Lepo je ponekad biti i dobar u svom poslu…
Pomagati ljudima…
Sedeti u njihovom uglu tokom tih teških rundi sa uvek favorizovanim životom…
I radovati se na sav glas kad pobede…
Uostalom…
Pobedi se ne gleda u zube…

Rafting

Оставите одговор

Moji klijenti se uvek iznenade što im na psihoterapiji ne dozvoljavam da puno kukaju…žale se na kletu sudbinu i izlažu satima savršene alibije i razloge zašto su nesrećni…
Možda pola prve seanse…
Ili prvih nekoliko ako baš potpadaju pod ono „ko ih kleo nije dangubio“…
I to je to…
Obično kažem preskupo vam je ovde da se samosažaljevate…to ćete tamo gde vam je povoljnije… 🙂
Tipa…Milica – „Ja nemam para da se razvedem…dam otkaz…odselim“…ja – „Dobro…i?…šta ćemo sa tim…koji nam je plan da izađete iz siromaštva…jer ispunjen život obično i nije ponuđen dok ste siromašni…?“
Ili…Đorđe – „Moja žena me vara i neće da prestane?“…ja – „Dobro i?…kada je ostavljate…kada krećete na bračnu ako ona uopšte i hoće sa se menja…kada i vi počinjete nju da varate…ako vam je ovako inače dobra drugarica i žena kući?“
Ili…Jovan – „Srbija je doktore pakao…ja ovde ne mogu da budem srećan“…ja – „Dobro…i?…to je jasno svakome iole pametnom za pola sata…kad emigrirate…kad postajete neko koga dugo čekamo da posveti svoj život tome da nam pomogne da svi zajedno napravimo sistem i državu da nam i ovde može biti lepo…ili kad nalazite svoj mali mehur normlanosti da vam i ovde kako je sad kako tako bude dobro?“
Prosto je…
Bavljenje time kakve su okolnosti je manir naivaca i dečurlije…
Ozbiljni ljudi sagledaju okolnosti za par munuta…
A onda tek upregnu svoju mudrost da IPAK stignu tamo gde su i zacrtali…bez obzira koliko nepovoljne bile…
Čvrsto verujem da je to uvek moguće…
I često tome svedočim…
Čim moji klijenti prestanu da troše energiju na ispravljanje Krivih Drina…
I vazda Krivom Drinom otplove baš tamo gde su i želeli…
Sve nekako dođe na svoje…
Posmatrati to je najlepša stvar na svetu…
Zato i ne trošimo vreme na kukanje…
Nemamo kad…
Hoćemo što pre na to Splavarenje…
Na okuke i brzake koji u stvari služe samo da bismo se još više zaleteli…
I na zasluženu Uživanciju uz domaći pršut…sir…vruć hleb i hladno pivo kada stignemo baš tamo gde smo i naumili…
Srećno nam svima bilo…

Džon Berger

Оставите одговор

Jako volim onu Džona Bergera da je „biti željen verovatno najbliže osećaju besmtrnosti koji se u ovom životu može dostići“
I velika je to istina…
I droga…
Stručno bih još samo dodao da je od esencijalne važnosti da se osećamo poželjnim od strane nas samih…
To jest da budemo ponosni na to ko smo…šta smo…kako izgledamo…šta smo postigli…i šta donosimo u bilo koju jednačinu…sa ma koliko nepoznatih…
A tu uvek ima prilike za neslućeni rast…
Kad bude dobro našim očima u ogledalu…
Biće dobro i ovim što nas gledaju…
A onda i nije neka mudrost da se želja stvori baš i u onim do kojih je nama stalo…
O kakav je to samo onda Čarobni Eliksir za radost…

Tragedija

Оставите одговор

Tragedija je pravilo u ljudskom životu…i nju svaki stanovnik planete kad tad doživi…
Ko to neće i ne želi da shvati…kad tad ga čeka nekoliko nervnih slomova…
I obilje patnje na kvadrat…
Jedne zbog same muke…
A druge zbog neprihvatanja da muka u životu nije ništa lično…i da gle čuda može i nas ovako divne da snađe…što je na primer mene lično onomad prenerazilo…
S druge strane…
Da sad treba da biram epitaf to bi bila ona divna misao Vladimira Majakovskog – „Treba otimati radost danima što beže“…
Tragedija i radost su dva tasa istog kantara…doduše bezobrazno kalibirsanog da uvek malo više nateže na onu ružniju stranu…
Zato je naše da lopatom tovarimo na ovu radosnu…
Svaki sekund divnog…
Svaki minut lepog…
Svaki sat smislenog…
Svaki Dan Radosti…
Svaku Dobru Godinu…
To nam je jedina šansa…
Da Ostanemo Na Nogama…
Od čega važnijeg ljudskog zadatka na ovoj planeti jednostavno nema…

Vrtić

Оставите одговор

Ima nešto u tim jutrima u Beogradu…
Ima nešto u tim Tatama Rmpalijama od 2 metra i sto dvadeset kila…
Ima nešto u toj bradi…ramenima…i pivskom stomaku…
Ima nešto u tom roze rančiću za vrtić nehajno prebačenom preko ramena…koji na njemu više izgleda kao pederuša…
Ima nešto u toj velikoj šaci koja čvrsto drži malu…
Ima nešto u tim kovrdžama…osmehu…bezbrižnosti…trapavom hodu…kako već samo ćerkice od 5 godina idu u vrtić…
Ima nešto u tome kako joj pogled landara svuda…čas levo čas desno…čas pozadi…i u tome što zna da ni u šta neće lupiti dok zvrnda sa strane…jer šta joj se uopšte i može desiti dok je s tajom…
Ima nešto u tom hiljadu i jednom pitanju dok prolaze pored botaničke bašte u Takovskoj i gledaju slike ogromnih insekata na ogradi…“Tajo…je li ovo bogomojka…zašto je ovoliko velika na slici kad je ona u stvari mala…sećaš se videli smo je onda na Divčibarama…je li ona živi tu u našoj botaničkoj bašti…a kako je preskočila ogradu…da li ona plaća kartu 🙂 „…i još hiljadu drugih…na čije će tajino strpljivo odgovaranje stvoriti beskrajan broj novih visoko potentnih i beskrajno pametnih sinapsi u tom detinjem mozgu…koji će jednog dana kada poraste u ovakvim blagodarnim uslovima biti širok…intelektualan i najzabavniji za svakim kafanskim stolom…
Ima nešto u tome što ga posle ovog njihovog jutarnjeg rituala čeka užasan dan…gde će ga svi jahati…pritiskati…i maltretirati…dok pokušava da zaradi za nju…da joj ništa ne fali…i da bude bezbedna…
Ali ima nešto u tom vremenu za Njega…
U tom vremenu za Nju…
U tom vremenu za Njih…
Nikada nije ni bilo bitno kako nam je…dok imamo svoje zašto…
A za ovo dvoje se uopšte ne sekiram…
Naprotiv…
Da je više ovakvih Komšija…
Ovaj naš grad bi bio pravi pravcati Raj…

Rekurentna depresija

Оставите одговор

Depresija je najčešće rekurentna bolest…
Što znači da se često iznova i iznova vraća…
Ponekad je jedina šansa da nam se ne vrati to da…u periodu kada smo dobro…mi toliko radimo na sebi…toliko porastemo…toliko se utvrdimo u zdravom…lepom…bezbednom i smislenom…ostavimo sve one kratkotrajne usrećivače a dugotrajne ubijače…i toliko uredimo i posložimo svoj život…da ona kada bi i htela da nam se vrati…više nema kome…jer smo se mi do te mere promenili da nas depresija više ne može ni prepoznati…
Možda se ona vraćala samo larvenim oblicima nas…u nekoj mutnoj bari…
Ovim leptirovskim koji lepršaju po nekom cvetnom polju…bolje pristaje neko sasvim drugo raspoloženje…