Od svih stvari koje sam naučio na divnom Simpozijumu Alimsa (Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije) proteklog vikenda na Kopaoniku…gde sam imao priliku da budem pozvan da malo učim a mnogo više da uživam…najviše su mi se urezali nekoliko sasvim običnih stihova…koje je izgovorila jedna divna koleginica iz Susednog Sazvežđa i naše komšiljske zemlje na Moru…gde žive ljudi sa potpuno istim Dušama…povodima za Osmeh kao što su i naši…muzičkim ukusom…i smislom za politički nekorektan humor…nehajno izrečene tokom najobičnijeg časkanja uz kafu tokom doručka…tim savršeno sličnim i razumljivim a taman toliko različitim akcentom da sve bude nekako lepše i bolje…iz jedne božanstvene pesme…koju nikad pre nisam čuo…ali mislim da bi svako trebalo da je zna…

„Mamina najveća
dužnost – s tim se slaže
svako dete
jeste da dugo živi.
Ona je večni osmeh života,
i ne treba se ljutiti ako ponekad nešto i zgreši.
Doduše, poneku mamu trebalo bi uputiti
U to, kako da se smeši.“
M.Danojlić

Oduvek sam znao da među farmaceutima ima punog finog sveta…
To su obično najbolja deca iz najboljih porodica…ponekad smoždena svim tim štreberskim odricanjima koja su potrebna da bi neko za kratko vreme studiranja naučio sve što je i potrebno da bi posle mogli da nam spašavaju glavu kada nam je to najpotrebnije…
I da bi nas čuvali od svega…
Ali neke od njih su sjajno shvatile istinu veću od svih…da je naš posao samo delić nas…a da je biti Mama zanimanje važnije od svih…i mnogo širi koncept postojanja…
Da ne kažem sveti…
Divim se takvim ženama…
Reklamama za ono što žene i treba da budu…
Neobično sam takođe zahvalan i kolegi Isceljitelju Saši Matiću koji se u petak uveče pobrinuo da nasmeši 600 žena…
Bogami se smešilo od uveta do uveta u fanpitu…
Ne pitajte kako znam… 🙂
Brate Sale imao si se rašta i roditi…
Divim se ljudima kojima invaliditet nije postao identitet…
Jer činjenica da je Sale slep…je otprilike sedma stvar koja će vam pasti na pamet kad pomislite na njega…odmah nakon raskošnog talenta…savršenog sluha…moćnog glasa…duhovitosti…šarmantnosti i hrabrosti…da uprkos svemu ima život jako vredan življenja…
I blago porodicama svih tih Mama koje su ih dočekale u nedelju popodne…
Znate već da energija ne može nestati…
Već se ona samo može prebaciti iz jednog oblika u drugi…
Kakva je samo sreća da to važi i za dobru…
Možda čak i ponajviše…