Uvek na ovakvim čarobno lepim mestima pomislim otkud nama uopšte i ideja da možemo biti normalni u našim košnicama od gradova…
I kako je ovo nivo buke i raznoraznih stimulusa kojem čovek jedino i treba da bude izložen…
Prosto je…
Ponekad nam je život toliko nekvalitetan da ni najbolji od nas ne bi sačuvali živce…
Ali kakvi god da smo…
Svako od nas zaslužuje da povremeno izduši na nekom ovako lepom mestu…
Toplo preporučujem Kopaonik kao mentalni spa…