Jedan od najboljih načina da proverimo veličinu nekog čoveka je po tome koja veličina problema može da ga izbaci iz takta…
Jer neko je izgrađen od slamene trske a neko od armiranog betona…
Stoga ja…čim počnu da me jako nerviraju i dovode do ludila sitnice tipa spori konobari…gužva u Beogradu…vremenska prognoza…ljudi koji dišu i generalno samo postoje oko mene…kao i uobičajne životne frustracije koje svako od nas svakoga dana doživljava…samom sebi postavim jedno suštinsko pitanje –
„Je li Đuriću šta tebe onako stvarno muči? Gde boli?“…
I verujte da to nikad nije nešto sitno…
Već uvek nešto veće i bitnije…
I suštinskije…
Ili sam samo sagoreo na max po čemu je moj esnaf oduvek svetski poznat…
Pa se sad Pepeo od Mene bori kako zna i ume da pregura još jedan dan…
I koliko god to bilo bolno saznanje…
Tu se uvek i nalazi lek…
A ne u maltretiranju svih ljudi oko mene…
I širenju ružnog i negativnog i zlog svuda gde se pojavim…
Uostalom znate i za ono Njegoševo genijalno…
Da je hrabrost braniti sebe i svoje od drugog…
A čojstvo braniti druge od sebe…
To važi i za situacije kada mi nismo psihički dobro…
Što moraju ljudi oko nas da ispaštaju…
Najčešće tu nema leka…
On je obično u nama samima…
Pokušajmo tu i da ga nađemo…
Pustite me onih ulickanih automobila što se ne voze da se ne bi isprljali…ili oštetili…
Da znate gde sam sve sa ovim mojim olupanim i najčešće sasvim neopranim srećan jezdio…
I kako mi je samo drag…dobar…lep i pouzdan…
Čvrsto verujem da isto važi i za Okrpljene Duše…
I one su vazda najlepše…