Uvek mi je bio simpatičan onaj fazon kada čovek koji ima problem sa alkoholom zove telefonsku liniju za pomoć alkoholičarima i pita… „Izvinite…šta ono sve beše tačno ide u Mohito?“… 🙂
Iznenadili biste se koliko ljudi iz istog razloga dolazi na psihoterapiju…
Da bi u stvari samo opravdali i dobili „dozvolu“ da rade ono što najviše žele da rade…ma koliko ih to ubijalo…ukoliko im jako prija…
U tim situacijama se uvek setim moje divne Profesorke i briljantnog psihoterapeuta koja bi na takva samozavaravanja obično rekla „Vlado…nisam ti ja majka…ako želiš da propadneš…i uporan si u tome…ko te može sprečiti…odrastao si čovek…molim te samo da mi jasno argumentuješ i ubediš me da nema pametnijeg…boljeg i na duge staze održivijeg načina da se ta tvoja muka reši…i da dobiješ to što zaista želiš…“
Prosto je…
Nebitno je što neko pije…
Bitno je što je žedan…
Mi čvrsto verujemo da je to uvek genetika + rupa u duši nastala ko zna kad…koja onda tera čoveka da pokušava sebe da izleči otrovom…
A još niko nije udavio bol alkoholom i ostalim ubicama u šarenom pakovanju…
Jer je bol nažalost dobar plivač…
Ali zato spram istine…suočavanja…smisla…razuma…truda…karaktera…i dugotrajnog i upornog i suštinskog lečenja pravih uzroka…struke… borbe…i podrške…obično nema nikakve šanse…
Slažem se…da su neke pijane noći uz muziku prosto čarobne…
Ali ići kroz život pevušeći zbog zadovoljstva samim sobom i svojim životom je uvek neuporedivo čarobnije…