Često većam sa ljudima sa kojima razgovaram na psihoterapiji oko toga kako da donesu neku važnu životnu odluku…
Ponekad i mesecima…
I sve što se više bavim ovim pozivom shvatam da možda nije ni preterano važno…šta će u nekom posebnom slučaju odlučiti…
Ljudi precenjuju moć minuta i dana…a potcenjuju moć meseci i godina…
I život je svakako Maraton…
I svaka odluka je u stvari i dobra i loša…u zavisnosti od toga kakvi ćemo mi biti u njoj i koliko ćemo se kroz vreme potruditi da pomognemo sudbini da ona ipak postane dobra na duge staze…
Ogromna je komparativna prednost Homo Sapiensa što ima noge…
I što nije drvo…
Te može jako da menja svoje okolnosti…
Ponekad i trčeći…
Nepogrešivnost u bitnim životnim odlukama je detinja ideja…
Naša supermoć je u stvari pogrešivost…
Pa sposobnost da uvidimo da smo pogrešili…
Pa mogućnost predomišljanja…
Pa ultimativno ljudsko pravo da menjamo svoju subdinu…u kom god smeru smo procenili da treba…i koliko god to bilo tektonski i neočekivano…
I da se borimo za svoju sreću…ma koliko vremena i truda nam trebalo…da do nje stignemo…
Volim da gledam trke onih spektakluarno brzih jedrilica preko Atlantika…
Još nijednom nije pobedila ona koja je prvog dana imala povoljan vetar…startnu poziciju…i uhvatila odmah dobar kurs…
Obično pobedi ona koja ima najboljeg Kapetana…
Fascinatno je da ma koliko promenjivi bili vetrovi…talasi…struje…i kursevi kroz tih nekoliko dana…to obično bude isti lik…
Kakva koincidencija…
Isto kao što i u životu obično isti ljudi iznova i iznova pobeđuju…
Pustite pojedinačne odluke…i okolnosti…
Naše je da izrastemo u te ljude…